понедељак, 22. мај 2017.

Јеванђеље о чудесном исцељењу слепорођеног - Свети владика Николај Охридски и Жички

Јован 9, 1-38; Зач. 34.

Велики је Бог наш, и твори чудеса; и нигде нема краја причи о чудесима Његовим. Нема очију, које су догледале сва та чудеса; нити има језика, који их је избројао; нити има ума, који их је схватио.

Гледале очи, гледале, па заспале у смрт. Бројао језик, бројао, па занемео. Умовао ум, умовао, па избледео. Ко ће познати чудеса, док не позна Чудотворца? А ко ће сагледати Чудотворца, и жив остати?

Сав огањ на земљи дошао је и долази од сунца, веле они који се баве испитивањем тих ствари. Зашто сунце само није сишло на земљу, него се оваплотило на свој начин делимично у земљи, делимично у води, делимично у ваздуху, делимично у дрвету и угљу, делимично у животињама? Зашто се у сваком том свом делимичном ваплоћењу сунце прикрило дебелим и хладним застором? Зашто се оно цело није спустило на земљу, да учини оно исто што чини његов огањ и његова светлост, у тело обучени, у тела сталожени? Зато што кад би оно пришло земљи сасвим близу, земља би се сва истопила, и испарила у пару, и не би је било.

Ко би од смртних могао стати у близину сунца, и жив остати? А сунце је само једна твар Божја; оно је мрак према светлости Божјој. Ко би, дакле, могао сагледати Бога Чудотворца, и жив остати?

Није ли вам јасно, зашто је Христос Господ морао прикрити Свој божански блесак дебелом и тамном навлаком људског тела? Јер ко би од људи иначе остао жив у присуству Његовом?

И још више. Да Он није економисао са пројавом Свога божанства, ко би од људи био спасен по својој сопственој вољи а не по сили Његовог божанства? Ваистину, ако је Господу Исусу ишта тешко било, несумњиво теже Му је било уздржавати и умеравати пројаву Свога божанства него пројављивати ово.

Баш зато, што је Он премудро економисао са пројављивањем Своје божанске моћи, Његов живот на земљи био је потпуна хармонија Бога и Човека.

О браћо! Није мање чудо Христос као човек него Христос као Бог. Чудо је и једно, чудо је и друго, али обоје уједно - чудо је над чудесима. Но то чудо није чудо магије, ни гатарства, ни вашарске хитрине; то је чудо Божје мудрости, Божје моћи и Божјег човекољубља.

Није Господ чинио чудеса, да би Га људи хвалили. Иде ли ко од нас у болницу међу умоболне, глувонеме и прокажене, да стекне хвалу међу овима? Лечи ли пастир овце своје, да би га овце својом блеком прослављале? Господ је чинио чудеса једино да милосрдно помогне беспомоћним невољницима, и да кроз то у исто време покаже људима, да се Бог, из милосрђа и љубави, јавио међу њима.

И данашње јеванђеље описује једно од безбројних чудеса Божјих, којим се открива љубав Христова према страдалним људима и једном више пројављује Његово божанство.

У оно време пролазећи Исус виде човека слепа од рођења. Пре тога говори се, како су Јевреји дигли камење, да се баце на Господа у самоме храму зато што им је говорио истину. Но док су злобни Јевреји мислили само како ће Господу напакостити, дотле је Он само мислио, како ће људима добро учинити. Пред храмом је седео човек, слеп од рођења, и просио милостињу. Нико од оних злобних гонитеља Христових, жалосних вођа и првака народних, није се хтео ни обазрети на овог невољника. И ако би му ко од њих и бацио неки новчић у крило, то је било више на показ људима него ли из човекољубља и милосрђа. Јер још у време Мојсеја рекао је Бог за ове људе: род су покварен, синови у којима нема вере (V Мојс. 32, 20). Милосрдни Господ пак застаде код овога слепца, готов да му истински помогне.

И упиташе га ученици његови говорећи: Рави, ко сагреши, да ли овај или родитељи његови, те се роди слеп? Пре тога Господ је исцелио у Овчијој бањи човека узета, и рекао му је: више не греши, да ти не буде горе (Јов. 5, 14), из чега је јасно да је тај дугогодишњи болесник навукао на себе страдање својим сопственим грехом. Но случај са рођеним слепцем био је нејасан, због чега ученици и питаху за објашњење:ко сагреши? Да деца страдају често због греха родитеља, то је било јасно од увек. Да Бог понекад попушта страдање на децу за грехе родитеља, и то је јасно из Светога писма (I царства 11, 12; 21, 29). То се може учинити неправедно само ономе ко је навикао да гледа на људе као на комаде живота, потпуно одсечене један од другог. Но ко посматра род човечији као један организам, томе се то неће учинити ни неправедно ни неприродно. Кад један дужан орган болује, и остали, недужни, страдају. Много је теже објаснити, како и када је рођени слепац могао згрешити, и проузроковати сам своје слепило. Као прости људи ученици су ставили ову другу могућност не мислећи дуго о њој нити пак знајући за какву трећу. За њих је наjвероватније у овом случају било, да су родитељи слепорођеног згрешили. Но сећајући се речи Христових, речених ономе узетоме: више не греши - они као да доводе у везу овај случај са оним, и као да хоће да кажу: онамо нам је јасно било из Твојих речи, да је сам страдалник био проузроковач свога страдања; но да ли се то исто и овде може применити? Да ли овај слепи сам сагреши или - ако не он онда свакако - родитељи његови? Да је Господ у том часу поставио ученицима питање: како ви мислите, да је он могао сагрешити, да се слеп роди? ученици би се нашли у недоумици, и могли би се у крајњем случају позвати на свеопшту грешност рода људског кроз грех Адамов, као што вели Псалмопевац: се бо в безаконих зачат јесам и во гресјех роди мја мати моја. Врло мало пак вероватноће има, да би ученици споменули и мишљење неких фарисеја и књижевника - мишљење не њихово сопствено него примљено са даљег Истока - као да је душа људска живела у неком другом телу пре овога рођења, и да се у том ранијем животу учинила достојном или награде или казне у овом садашњем животу. Јер то је једна философска претпоставка, која мучно да је била позната простодушним и правомисаоним рибарима галилејским. - На питање ученика премудри Рави овако одговори: ни он сагреши ни родитељи његови, него да се јаве дела Божја на њему. То јест "згрешио је и он и његови родитељи, но није у том узрок слепилу", како каже један свети отац. (Златоуст.) Гле, не каже се ни за Јова да је био згрешио, нити пак за родитеље његове, па је ипак био ударен страшном болешћу, да је морао узвикнути: тело је моје обучено у црве, кожа моја пуца и рашчиња се (7, 5). Сем греха родитеља и греха сопствених мора да има и других узрока понеком људском страдању на земљи. У случају слепорођенога узрок се састоји у томе да се јаве дела Божја на њему. Благо оном, на коме се јављају дела Божја, и он их осећа и искоришћава на спасење своје душе. Благо беднику, кога милост Божја учини богатим и славним, и он осети ту милост Божју с благодарношћу. Благо безнадежном болеснику, коме Господ поврати здравље и он уздигне срце своје ка Господу као своме изненадном и једином добротвору. О, како се дела Божја посведневно показују на сваком од нас! О, радости за све оне, којима се кроз та дела Божја отвори духовни вид за виђење Бога! О, жалости за све оне који с препуним рукама Божјих дарова окрећу леђа Богу и слепо продужују ходити својим тамним и сујетним путевима! На свима нама посведневно јављају се дела Божја, јер Бог нас не напушта до саме смрти наше. Та дела Божја на нама користе нашем личном спасењу. Но дело Божје на овоме слепорођеноме требало је да користи спасењу многих премногих. Тим делом открило се у истини, да је заиста Бог сишао међу људе. Тим делом показало се, како је међу људима много више духовних слепаца него телесних. И тиме се још јавило, како мудар човек, коме Бог дарује један телесни дар, искористи овај и на обогаћење душе своје истинитом вером. Предвиђајући све ове плодове од исцељења слепорођеног, Господ, готово у усхићењу, говори Својим ученицима: ни он сагреши ни родитељи његови, него да се јаве дела Божја на њему. Као да хоће да каже: оставите сад питање: ко сагреши, да ли он или неко други? Није то сад важно. И да је и он сагрешио и родитељи његови, Ја сам им могао овога тренутка у себи опростити, узевши грех њихов на себе, и њих огласити опроштеним. Све је то сада споредно према оном што има да се јави. А има да се јаве на њему дела Божја - не једно него више дела Божјих - која ће бити записана у Јеванђељу, на спасење многих. Заиста, стоструко је награђено дугогодишње страдање слепорођеног. Заиста непропадљива је награда оних, који за ствар Божју страдају ма и један дан. Један мудри тумач Јеванђеља вели поводом овога слепорођеног: "ко је био слеп, те никад није ни појмио корист вида, тај осећа несравњено мању жалост него онај, који је најпре гледао, па се после лишио вида. Онај је био слеп, али је после примио и награду за ову малу и готово неосетну жалост. Јер је добио двоје очи: телесне, којима је видео свет око себе, и духовне, којима је познавао створитеља света". (Никифор.)

Мени ваља делати дела онога који ме посла докле је дан, доћи ће ноћ кад нико не може делати. Тако говори Спаситељ ученицима. Тим речима Он им објашњава побуде за предстојеће дело над слепим. То је дело Божје а не људско, хоће Он да каже, а дела Божја су творческа и чудесна. Онај који Ме је послао - тако говори Он из смирења и љубави према Оцу - твори таква дела, па и Мени, као Сину Његовом Јединородном, приличи само таква дела делати. Насиље је људски обичај а не Мој. Људе покреће завист и освета, а Мене покреће милост и истина. Нека људи дижу камење на Мене, ја ћу продужавати делити људима хлеб живота. Но докле тако? Докле је дан, тј. докле траје време живота. Доћи ће ноћ, тј. смрт, када нико не може делати. Ово је речено безлично, и не односи се на Господа. Јер Он је и у смрти делао дела,сишавши у Ад, разоривши овај, и ослободивши из њега праведне праоце и богоугоднике; а по Васкрсењу Он је из невидљивог света продужио делати чудесна дела до дана данашњега, и продужаваће их до скончања времена. Њему никад не може доћи ноћ, када Он не би могао делати. Његов дан обухвата свеколико време, и прелива се преко обеју обала времена у вечност. Ваистину, докле је његов дан, дотле ће Он и делати, и не ће престајати. Тако и људи треба, по Његовом примеру, да делају докле траје њихов дан, тј. од рођења до смрти. Јер доћи ће ноћ људима, тј. смрт, када нико од људи више неће моћи делати по својој вољи. Истина, светитељи делају и после смрти, користећи цркви Божјој на земљи на разне начине и помажући је; но то њихово делање не бива више по њиховој људској вољи него по Божјој - то Бог чини Своја дела кроз њих, из љубави према њима, јер су они љубили Бога у животу земном. Нико пак после смрти не може учинити никакво дело, које би му могло користити у ономе свету, и које би ма колико могло побољшати његово стање онамо. Нико се после смрти ничим не може учинити пред Богом заслужним, - па ни светитељ заслужнијим - него што је. Јер заслуга се стиче само у овоме животу. Духовни капитал, или духовно банкротство, добија се на земљи. Зато ове речи спаситељеве: доћи ће ноћ кад нико не може делати не смеју се узети као објашњење Његовог стања у смрти или после смрти, него се морају узети као благовремена и озбиљна опомена људима.

Док сам у свету, видело сам свету, говори Господ за Себе. Кроз Њега, као кроз безвремено Слово Божје, створено је све што је створено. Кроз Њега је дат вид како многоочитим херувимима тако и слепој и мртвој прашини, из које су уобличена сва земна створења. Он је дао светлост сунцу, Он је дао вид свему што гледа. Но сем телесног вида Он је обдарио човека и умним видом. Његовом светлошћу светли сунце; Његовим видом гледају очи; Његовим видом види ум човечји. Он је уистини светлост свему свету, и то откад је па докад је свет. Као Спаситељ света пак, као Бог у човечјем телу, Он се појавио као нова светлост за свет, да разбије нагомилану таму у свету, да осветли помрачени ум људски, да ослепљеним од греха поврати вид; речју: да буде људима светлост у животу и у гробу, на земљи и на небу, у телу и у уму. Док сам у свету - то Он говори Својим савременицима на земљи, да би Га познали као жељену светлост, и да не би остали у тами. Ходите док видело имате да вас тама не обузме (Јов. 12, 35 )! Тешко онима, који Га видеше, очи у очи, и не познаше Га, и одбацише Га, и осташе у мртвачкој тами својој! Но то Он говори и нама, јер, гле, и ми смо Његови савременици, пошто је Он жив ва век и веков. И данас се на нама потврђују Његове речи: док сам у свету, видело сам свету. Док је Он у души човека, светлост је човеку. Док је Он у народу, светлост је народу. Док је Он у школи, светлост је школи. Док је Он у радионици, светлост је и раду и раднику. А одакле се Он удаљи, ту завлада тама преисподња: душа људска без Њега постаје Ад; народ без Њега постаје крдо разјарених и ненаситих зверова; школа без Њега постаје тровачница глупошћу; радионица без Њега постаје дом роптања и мржње. А како тек болнице и тамнице постају без Њега мрачне пештере очаја! Заиста, ко је год мислио о данима свога живота, о данима без Христа и о данима са Христом, тај има у себи самом сведока истинитости ових речи Господњих: док сам у свету, видело сам свету.

Рекавши ово, Господ, пљуну на земљу и начини кал од пљувачке, и помаза калом очи слепоме. И рече му: иди умиј се у бањи Силоамској (које значи послан). Отиде, дакле, и уми се, и дође гледајући. Све оно што је до сада Господ говорио ученицима Својим, говорио је у присуству слепца, с нарочитом намером, да и слепац чује речи Његове. Јер Господу је било стало на првом месту до тога, да слепоме отвори духовни вид. Теже је отворити духовне очи него телесне, теже и важније. Да би пак показао, да је лакше дати телесни вид, као и да је овај мање важан, Господ пљује на земљу, ствара кал од пљувачке и помазује очи слепоме. Као вели: ево, од презрене пљувачке и прашине, од кала презренога, добиће он телесне очи и прогледаће! но како ће духом прогледати? Мислите о духовном више ного о телесном, јер тело је одећа и оруђе душе. Још хоће овим Господ да подсети ученике на стварање човека из праха земнога. Да је Он био тај Творац, који је од праха створио тело човечје, ево, Он то доказује сада када од кала ствара очи слепоме. Још хоће Господ да открије ученицима, како Његова божанска сила струји из духа Његовог не само кроз Његове речи, којима је Он мртве дизао и многим слепим вид давао; и не само кроз Његове руке, које је Он стављао на болеснике и чинио их здравим; и не само кроз скут хаљине Своје, кога кад је се само дотакла крвоточна жена била је исцељена, - него чак и кроз пљувачку Своју.

Но зашто Господ шаље слепога у бању Силоамску? Зашто му одмах не даје вид, него га шаље на воду, са очима помазаним калом, да се умије? Ово је јединствени случај у Јеванђељу, да се Господ у Своме чудотворству служи створеним стварима. Можда је овим Господ хтео, да једанпут укаже част и створеној природи. Није на одмет, да људи траже помоћ својим бољкама у лековима природним и у минералним водама. Но људи ипак треба да знају, да су сви лекови природни и све воде минералне слуга силе Божје. Без те силе Божје сви лекови су ништа, и све бање су мртва вода. Колико је слепаца умивало се у бањи Силоамској до тада, но без жељеног резултата. Колико је пута свакако и овај слепорођени умивао се у њој, но без успеха! Сила Христова исцелила је овога слепца, а не бања Силоамска; без те силе он је се могао сваки дан умивати у тој бањи, па ипак слеп се враћати дома. Силоам. значи послан, објашњава јеванђелист. Није ли то тајанствено име ове лековите воде симболизирало чудотворног Посланика и Лекара небесног, Господа Христа? Ако би се узео шири духовни смисао целог овог догађаја, могло би се рећи, да слепорођени представља род човечји, а бања Силоамска самога Господа, који је послан с неба, да живом водом Духа Светога, кроз тајну крштења, поврати духовни вид роду човечјем грехом ослепљеном.

Како је пак кротак и послушан овај слепорођени човек! Он не само дозвољава, да му Господ калом помаже очи, него тако намазан одмах слуша заповест и одлази у бању Силоамску, да се умије. Говорећи у присуству његовом, да је Он видело свету, Господ буди и отвара дух слепчев, да би се у духу његовом породила вера. Сада га пак учи послушности, зато га и шаље у Силоам. Јер је вера нераздвојна од послушности. Ко верује у Бога, тај се брзо и драговољно повинује вољи Божјој. О браћо моја, не помаже нам ни вера много, ако без послушности и с роптањем вршимо вољу Божју! Погледајте овога слепог човека: с вером и послушношћу он одмах оде у Силоам, уми се, и дође гледајући! "Ако неко пита: како је он прогледао, омивши кал? то неће чути од нас ништа друго осим, да ми не знамо, како је то произашло. И какво је то чудо, ако не знамо? То није знао ни јеванђелист, па ни сам исцељени" (Златоуст). Уосталом, нашто питати то само у овом случају? Ако је коме до питања, нека пита и за других стотине и хиљаде случајева исцељења Христових. Нека пита васцели свет, нека пита све векове људске историје, како је то све произашло - не ће добити никаква одговора. То је тајна творачка. Ни сам апостол Павле, који је био несрављено ученији и мудрији од овога слепца, не би умео рећи, ни како је слепило дошло на њега као Савла нити како је прогледао онда када је Ананија у име Христово метнуо руке на њ (Дела Ап. 9, 9-12) и учинио га Павлом.

А да слепорођени ни сам није знао, како је управо прогледао, види се из његових сопствених речи. Кад се повратио из Силоама гледајући, многи су се питали, да ли је то он или неки други, налик на њ? А кад је он рекао: ја сам, они су га питали, како му се отворише очи? на што он описа сав догађај укратко, но не знаде рећи, како прогледа. Отидох, умих се, прогледах. Кад су га одвели фарисејима, и ови су га питали: како прогледа? А он им одговори: кал метну ми (Исус) на очи, и умих се, и видим. То је све што је он знао рећи, представљајући тачно и небојажљиво догађај како је текао.

Светлост Христова, којом Он осветљује свет и просвећује људе, показује се пред очима нашим у правом блеску своме тек онда кад је ставимо против таме људске. А оно што је следовало чудотворном исцелењу слепога представља уистини најгушћу и најледенију таму срца и ума људскога, таму, која у данашњем јеванђељу лежи као дебела сенка под јарком светлошћу Сунца - Христа. То је језовита тама слепога срца и ума фарисејског. Не само да се фарисеји нису обрадовали, што је слепи просјак испред њиховога храма прогледао, него су се чак нашли увређени и огорчени. Та њихов храм се већ био претворио у једну шиљбокану суботе, као што се и сва њихова вера била претворила у поклоњење богињи суботи. Они не питају исцељеног слепца са саучашћем: како си могао проживети толике године слеп? они дурновито наваљују на њега као са шиљбочким питањем: како си смео у суботу прогледати? И онај ко те је исцелио, како је то смео учинити у суботу? Није, веле, овај човек од Бога, јер не светкује суботе. За њих је, дакле, онај човек од Бога, који суботу преспава, и не макне се никуда из своје собе, да се не би каквим кораком, делом или додиром оскврнио, а не онај, који у суботу да вид слепцу рођеноме! И по њиховој поноћној логици онај први прославља суботу а не овај други!

Но како наста распра међу њима односно Христа, они запиташе слепца, шта он мисли. А он рече: пророк је. Вероватно, да га они нису ни питали, да би чули истину од њега, него да би и од њега извукли осуду Христа као нарушитеља суботе. Но слепорођени одважно посведочи о Христу оно, што он сам држаше за најбоље и најсилније у свету. Најбољи и најсилнији су међу људима били пророци, о којима је он морао чути и знати. Тако је он дотле мислио. Зато и одговори: пророк је.

Добивши такав неочекивани и нежељени одговор од слепога, срдитој немоћи јеврејској ништа друго није остајало, до одрећи чудо и изјавити, да они не верују, да је он у опште био слеп и да је прогледао.Тада Јевреји не вероваше за њега да беше слеп и прогледа. То јест, они нису могли неверовати тако очигледној ствари, него се направише да не верују, да не би иначе томе догађају дали важност, и да би колико толико умањили распростирање славе Христа Чудотворца. А да су се они само лицемерно направили да не верују из рачуна, види се из тога, што су позвали родитеље његове, да их питају. Но они нису ни родитеље слепчеве позвали с намером, да се ствар разјасни и да се дође до несумњиве истине, него с надом, да ће родитељи његови макако опорећи чудо, или довести га у сумњу, или умањити му значај. Но родитељи, премда врло обазриви из страха од старешина, потврдише, да је то њихов син, и да се он слеп родио. А како сад види не знамо; или ко му отвори очи ми не знамо; он је велики, питајте њега нека сам каже за себе. Опет једно разочарење за богоборне старешине јеврејске! Шта сад да раде? Ко ходи у тами подземној, и не жели да изађе на сунце, шта може да ради, него из једног тамног ходника да ускаче у други?

Добивши и од родитеља тако неочекивани и нежељени одговор, злобни фарисеји прибегавају сад крајњем и најнижем средству, рушењу савести људске. Они, дакле, поново дозваше слепога и учинише му један подал и нечастан предлог. Подај Богу славу; ми знамо да је човек овај грешан. То јест: ми смо, тобож, ствар потпуно испитали, и нашли смо, да смо сви у праву, и ти и ми. Ти си, наиме, истину рекао, да си био слеп и да си прогледао. Но и ми смо у праву, кад смо посумњали, да је овај грешник отворио теби очи. Ми знамо, да је он грешник, и да он то није могао учинити. Но како је то већ учињено, то смо ми дошли до уверења, да је то само Бог могао учинити. Зато: подај Богу славу, а овога се грешника одреци и немој ништа више с њим имати.

Безумни Јевреји! Они у заслепљености својој нису могли увидети, да одричући Христа, уствари, признали су Га за Бога. Подај Богу славу! само је Бог то могао учинити. Но Господ Исус је то учино. Значи Господ Исус је Бог!

Врло мудро одговара слепац лицемерним фарисејима: је ли Исус грешан не знам; само знам да ја бијах слеп, а сад видим. Хоће да каже: ја сам човек прости и неук, а ви сте учени и вешти у препирци о грешности и негрешности. Ви мога Исцелитеља мерите суботом а ја чудом. Да ли је Он грешан и колико, према вашем суботарском мерилу, ја не знам. Ја само знам за чудо, које Он учини на мени, и које за мене значи онолико исто колико и стварање света. Јер док ми Он не отвори очи за мене овај свет као да није ни постојао.

Протрчавши све своје тамне подземне ходнике фарисеји немадоше више куд, него стадоше на једном месту и упиташе слепога: шта ти учини? како отвори очи твоје! Но и ова питања оно су поставили с коварним лукавством, надајући се, да ће од човека чути неку нову реч, која би им могла послужити за умањење чуда или за оптужбу Христа. Али овај човек, прост и искрен у своме суђењу, морао је се најзад згадити на ово ниско сплеткарење народних старешина, према којима је он дотле, не познавајући их изближе, морао осећати извесно поштовање. И зато им одговара с досадом: ја вам већ казах, и не слушасте; шта ћете опет слушати? Већ ако и ви хоћете ученици његови да будете? Одсечнији и умеснији одговор он заиста није могао дати. После оваквог одговора нападачи пређоше у одбранбени положај - они га укорише, и рекоше му: ти си ученик његов, а ми смо ученици Мојсијеви. Ми знамо да с Мојсијем говори Бог; а овога не знамо одкуда је. Они се правдају Мојсејем; они се хвале Мојсејем. То је тобож њихов учитељ, а они његови ученици. Но по овом питању Господ се раније довољно изјаснио. На Мојсијеву столицу седоше књижевници и фарисеји, који траже зачеља по гозбама и прва места по зборницама, и који једу куће удовичке, и лажно се моле Богу дуго (Мат 23; Лк. 12, 40). Ето, какви су они ученици Мојсејеви! Још им је Господ рекао: не даде ли Мојсије вама закон и нико од вас не живи по закону (Јов. 7, 19)? Не испуњујући закон Мојсејев, и рушећи га својим лицемерством и грабежи, они су не само престали бити ученици Мојсејеви, него су баш пред самим Мојсејем постали вероломници и преступници. Зато је и Мојсеј престао бити њихов учитељ, и постао је њихов тужилац пред Богом. Не мислите, да ћу вас ја тужити оцу; има који вас тужи, Мојсије, у кога се ви уздате (Јов. 5, 45). Узалуд се ви уздате у Мојсеја, а рушите његов закон из основа. Но и то ваше уздање у Мојсеја лажно је; уствари ви се уздате само у своју власт и богатство, и ни у шта више. Ако бисте веровали Мојсију, то бисте веровали и мени, јер он писа за мене (Јов. 5, 45; V. Мојс. 18, 15-19). Но како оземљене душе фарисејске нису више могле веровати ни Мојсеју, то су још мање могле веровати Господу Исусу. Погледајте пак, како се ови фарисеји, тобожњи ученици Мојсејеви, служе лажју. Једном простом и наивном просјаку они говоре за Господа: а овога не знамо одкуда је. Они су врло добро знали, одкуда је Господ. Кад су остали Јерусалимљани знали, одкуда је Господ, тим пре су ови гонитељи Његови, кнежеви и прваци народни, морали то знати. Гле, Јерусалимљани су говорили: овога знамо одкуда је; а Христос кад дође, нико неће знати одкуда је (Јов. 7, 27). Или су, дакле, фарисеји знали, одкуда је Господ, или нису знали. Ако су знали - као што су знали и други грађани јерусалимски - онда су они слагали слепорођенога, кад су му рекли: а овога не знамо одкуда је. Ако ли пак нису знали, и ако после толиког шпијунирања, толиких препирки, толиког гоњења, толиког урнебеса око Њега, Његовог порекла, Његових речи и Његових дела ипак нису никако могли дознати, одкуда је Он, онда значи, да је Он - Христос. Јер је однекуд постојало веровање: Христос кад дође, нико неће знати одкуда је. Видите, како се опет потврђује реч пророчка: падут во мрежу своју грјешници.

Међутим просјаку се морало открити у свему овоме очајна морална слабост и ништавило ових жалосних народних старешина. Зато он постаје све одсутнији према њима и све слободнији у исповедању Господа. На последње њихове речи овако им он одговара: то и јест за чудо, што ви не знате одкуда је, а он отвори очи моје. То јест: какви сте ви народни вођи и старешине, да све обредне ситнице знате, а не знате за човека, који на мени учини такво моћно чудо? Ко треба да зна ако не ви, који седите на столици Мојсејевој? Ко може да објасни народу појаву овога Човека, ако не ви, који сваке суботе тумачите свету Мојсеја и пророке? - Па онда продужује овај прости човек да учи лажне учитеље народне говорећи: а знамо да Бог не слуша грешнике, него ако неко поштује Бога и вољу његову твори оно га слуша. Овим речима одговара прости човек на оне речи фарисеја; ми знамо да је човек овај грешан. Сада човек њима на ово вели: а знамо да Бог не слуша грешнике. У Светом писму нема примера, да је Бог послушао неког грешника, и по његовој молби учинио ма и најмање чудо. Кад ширите руке своје, говори Бог кроз пророка, заклањам очи своје од вас; и кад множите молитве, не слушам; руке су ваше пуне крви (Ис. 1, 15). И Саул се узалуд молио Богу у време греха својих; Бог га није хтео чути. Бог не слуша грешнике, а још мање чини чуда преко грешника, осим ако се грешници истински покају, и сузама грех свој омију, и омрзну на безакоња своја, и реше се чинити вољу Божју, па тако покајани и решени свесрдно припадну Богу на молитву. Бог им тада опрашта - као што је опростио жени грешници, и царинику Закхеју, и разбојнику на крсту - и тада они престају бити грешници. Но и тада Бог не слуша њих као грешнике него као покајнике. Грешнике пак, који се Богу моле а остају у гресима својим, Бог не слуша. Далеко је Господ од безбожника, а молитву праведних чује (Приче 15, 29).

Пошто је, дакле, онај прости човек поучио лажне учитеље о томе, кога Бог слуша а кога не слуша, он им сада истиче Христа као највећег чудотворца у историји света: - од како је света није чувено да ко отвори очи рођеном слепцу. Кад он не би био од Бога не би могао ништа чинити. Тако уздиже исцељени човек свога Исцелитеља. Тиме се он одлучно показује као Његов следбеник. И тиме даје на знање фарисејима, да су узалудни сви њихови сплеткашки покушаји, да одрекну или умање чудо, и да њега придобију за своје мишљење као да је Господ грешан.

Чувши последње речи исцељеног сиромаха фарисеји му рекоше: ти си се родио сав у гресима, па зар ти нас да учиш? И истераше га напоље. Лицемерство и лаж у својој срдитој немоћи увек на крају прибегавају насиљу. Видевши фарисеји, да су побеђени на свима странама, и да су сви њини покушаји остали без успеха, они сада, разјарени и посрамљени, грде овог простодушног и истинитог човека, називају га тешким грешником и изгоне га напоље.

Довде описује јеванђелист ону дебелу и мрачну сенку, која се одмах открила у лицу фарисеја после откривења дивне светлости Христа Спаситеља и Његовог божанског дела. Светлост је истина, сенка је тама; светлост је човекољубље, сенка је мржња; светлост је моћ, сенка је немоћ.

Но почевши данашње јеванђеље светлошћу јеванђелист га и завршује светлошћу, светлошћу а не сенком. Господ Исус, који се после свршеног чуда био удаљио, оставивши исцељенога за неко време самог, да одолева искушењима фарисејским и одстојава истину против лажи, сада се поново појављује и иде у сретање ономе, кога Он жели до краја да спасе.

Чу Исус да га истераше напоље, и нашавши га рече му: верујеш ли ти у сина Божјега? Исцељени слепац положио је добро први испит, тј. показао се кротак и послушан онда када га је Господ послао с намазаним очима у Силоамску бању, да се умије. То је био испит у послушности. Па је онда положио добро и други испит, тј. показао се истрајан у искушењима, и није хтео издати Господа за лажи фарисејске. То је испит у искушењима. Сада пак Господ га ставља пред трећи и последњи испит, пред врховни испит праве вере. Верујеш ли ти у сина Божјега?

Он одговори и рече: а које је Господе, да га верујем? Он је познао Христа као чудотворца. Он Га је пред фарисејима назвао пророком, јер није знао за веће име, којим би Га назвао. Он још не уме да Га назове Сином Божјим. Послушан Господу у свему, као свом највећем добротвору под сунцем, он жели, да од Њега чује, ко је тај Син Божји, па да Га верује?

А Исус му рече: и видео си га, и који говори с тобом, он је. А он рече: верујем, Господе! И поклони му се. Кротко и нежно говори Господ са оним, кога Он спасава, као добар лекар са болесником, који оздрављава. Зато му и не заповеда: веруј у Мене! нити му се намеће с речима: ја сам Син Божји! него му вели: и видео си га, и који сад говори с тобом, тај је. Слободном и разумном бићу људском Господ даје маха, да само размишља и само се опредељује. Чим је пак исцељени човек чуо за ово достојанство свога Исцелитеља, достојанство више од пророчког, он одмах радосно узвикну: верујем, Господе! И не само да језиком узвикну, него Му се и поклони, као да тиме још више засведочи своју веру. ("Тиме је исповедио његову божанску моћ: да се не би помислило, као да је он само изрекао речи, он додаје и дело" (тј. клања се Господу). Златоуст.) И као што су му се пре тога отвориле телесне очи, тако су му се сад отвориле и очи духовне. И он је сад гледао и телесним и духовним очима, и видео је пред собом Богочовека, Бога у човечјем телу.

Заиста, велики је Бог наш, и твори чудеса; и нигде нема краја причи о чудесима Његовим. Верујемо и ми, Господе Исусе Христе, Спаситељу наш; верујемо, да си Ти Син Бога Живога и светлост света. И клањамо се теби, премили Господе, заједно са хоровима ангела и светитеља на небесима, и са целом Црквом Твојом на земљи, Теби и Оцу Твом и Духу Светом - Тројици једнобитној и неразделној, сада и навек, кроза све време и сву вечност. Амин.

Свети владика Николај Охридски и Жички

Нема коментара:

Постави коментар