петак, 05. мај 2017.

Косово и Метохија су срце и душа наша. Ми смо без њих ништа.

Разговор са песником и добротвором Матице српске Перицом Милутином у Новом Саду

Ево нас у Новом Саду. Ви сте позвали ученике из Ораховца и Велике Хоче и њихове професоре да дођу у Нови Сад и буду ваши гости. Испред које организације сте и како је дошло до идеје да се овако нешто изведе?

Ја сам део организације Православног удружења ,,Свети Сава“. Са тим удружењем сам и кренуо у посете манастирима и местима нашим на Косову и Метохији и први сусрет је био толико упечатљив и са позитивне и са негативне стране, да једноставно од тог тренутка смо почели да размишљамо, председник Удружења Рашко Радојичић и ја, на који начин и како би могли мало да се активирамо и да поспешимо ту сарадњу са неким институцијама, најпре у нашем граду, у нашој покрајини, као што су Матица српска, као што су Српско народно позориште. Да једноставно пронађемо прави начин да тај први контакт организујемо. И у договору са људима из ових кућа, које сам навео (наравно, пре тога смо још пар пута били и у Ораховцу, и Великој Хочи, и у Призрену, и Дечанима, и у Грачаници) смо видели да је примарно да се Велика Хоча и Ораховац ставе у фокус те наше идеје, из простог разлога што смо запањени били стањем, ситуацијом, у којој живе наши људи доле. Та идеја није стара, хвала Богу, да се брзо реализовала у сарадњи са професорима из ваше Гимназије. Драго нам је да је кренула та сарадња, та прича, а видели сте јуче, а видећете и данас у току дана, да постоји ипак воља овде и жеља људи, који су на челу тих институција, да се и ангажују сами и они и те институције, и да видимо на који начин можемо да допринесемо, бар мали део, побољшања услова, ако не материјалних, а оно бар духовних.

Ученици и професори су јуче посетили Матицу српску(МС). Ко је децу тамо примио?

   Примили су их председник Матице српске, Драган Станић, и управник библиотеке Матице српске Селимир Радуловић. Они не само што су челни људи Матице српске, већ су и веома познати, цењени, песници српски и прешли су границе Србије. Били смо заједно и у Српском народном позоришту (СНП), где нас је примио управник СНП-а Зоран Ђерић и председник Управног одбора Селимир Радуловић.

   За госте из Метохије је уприличен и сусрет са књижевником Петером Хандкеом, који је ових дана у Новом Саду. Којим поводом је он овде?

Хандке је добио награду ,,Милован Видаковић“ и он је дошао, пошто се у Новом Саду одржавају дани прозе ,,Прозефест“, и ту је доста значајних писаца из света. И у том контексту се додељује та награда. Хандке је сигурно заслужио све награде у Србији, ту нема никакве приче, тако да искористили смо ту прилику и у сарадњи са вама, ми смо јавили да ће Хандке бити у овом периоду овде и добро је било што сте дошли да се са њим сретнете и мимо Ораховца и Велике Хоче доле и видели смо његову реакцију саму.

Данас је у плану посета Фрушкогорским манастирима?

Да, то је Света Фрушка Гора или Фрушкогорски Атос, где имате седамнаест живих манастира. То су здања која датирају из 15. и 16. века. Многа су била срушена за време Другог рата, нека до темеља, и до дан данас нису обновљена. Гро њих су, ипак, захваљујући подршци Републике Србије и покрајине и појединаца, уређени, сређени, и оно што је најбитније, они су живи. Имају и монаштво. Углавном су женски манастири у питању. Али, овај пут ћете видети четири - пет кључних, почевши од Врдничке Раванице, па завршити са Великом Реметом. То је тај потез Раваница - Ново Хопово –Гргетег - Крушедол и Велика Ремета. Они говоре све о свим осталим манастирима. На жалост, има значајних манастира за ђаке, где су у том периоду кад су се Срби ослобађали од Турака, боравили значајни људи, поготово у Шишатовцу, али немогуће је све то видети за један дан. То ћемо оставити за следећи пут. 


Ви, сте г. Милутине, често на Косову и Метохији и посећујете наше светиње. Шта, по Вама, Косово и Метохија представљају за српски народ уопште?

  Косово и Метохија су срце и душа наша. Ми смо без тога ништа. То не може човек да осети, да види, и да спозна, док не оде доле и не види. Сво то богатство, сво то духовно богатство, чини срж нашег бића и то су наши темељи. Ако темеље откопамо, све се руши. И ја мислим, ја сам убеђен, и ево баш у разговору са пријатељима, смо сагласни да без Косова и Метохије смо стварно ништа. Ми имамо институција које су на нивоу, али то је и почетак наш, ал не бих хтео да буде и крај наш. Да тај почетак сачувамо, тешко ће бити сигурно, али нада и сам ваш опстанак доле и воља да доле живите у немогућим условима, али стварно у немогућим условима, није претеривање, поготово за Ораховац, то је светска брука.

Пошто се Ваша организација бави хуманитарним радом, све те акције које спроводите и помажете људима и манастирима, да ли мислите да на тај начин може нешто да се промени, не само на Косову и Метохији него уопште?

Ја мислим да може, јер кад се покрене акција, пуно се људи јави који су спремни да помогну, колико ко може. Али, најбитније је да дођу и да осете ту потребу, да ипак треба помоћи доле и да требамо се сви ангажовати и да сачувамо то што се може сачувати. И овај први сусрет, мислим да показује и да сте се ви сами уверили, да стварно треба да организујемо овакве акције, то нема цене, о томе не треба ни да се размишља, прича. Само да видимо на који начин и како. Најпре је потребан контакт, веза. Сад ћемо видети, сигурно нећемо стати на овоме, интензивно ћемо бити у контакту, долазити, одлазити, и ви ћете поново доћи. Видећемо у ком периоду је најоптималније и то је неки почетак за који ми сматрамо да је иницијална каписла за ширење те сарадње и за што већу подршку. Ево, конкретно, јуче је управник Српског народног позоришта рекао да је спреман за сарадњу. Они имају неке премијере у Народном позоришту, то су камерне сцене, мале, и веома погодне за посету, па смо разговарали да кад се тај амфитеатар у Великој Хочи направи, кад се заврши, да дођу и да три, четири, представе одрже доле. То су представе које ће бити пријемчиве и за децу и за одрасле и нека то крене, па ћемо видети ко још евентуално може да дође, неки камерни оркестар... То ћете и ви сами видети, доле имају и ти Хочански дани за Михољдан и нека колонија ликовна доле је била, има ту простора, има места, и хвала Богу да се доле нешто ради. Говорим о култури, да могу ти људи који дођу и који хоће да дођу( овде сад говоримо о култури о том културном наслеђу нашем, то и јесте прави почетак), а нормално и сигурно је потребна и метеријална помоћ. Ми смо већ покренули неке акције да оформимо тај фонд, видећемо како ће то ићи. Одмах да кажем, да нема превише одзива што се државе тиче. Они имају неку своју стратегију и политику, која нама није јасна, али да се ми не обазиремо на то, него да ми урадимо шта можемо. Тај фонд ће сигурно бити образован. Та средства ћемо у договору са вама, са људима који живе доле, усмеравати. Још немамо идеју која би висина тог фонда била, али он ће стално да ради, да прима уплате, помоћ, да ли ће то бити у новцу или у неком материјалу неопходном 
доле, то ћемо видети на терену. Једноставно, мора да се види шта и како.
Ви сте лично укључени у све то. Како се човек осећа када може да пружи неку врсту помоћи другим људима?

Ја о томе нисам размишљао. Само сам знао да морам нешто да урадим. Ви јуче кад сте дошли, мени је срце пуно било, и видим нико није био равнодушан у овим институцијама, то сте могли да приметите. Како онда човек може да се осећа. Поносан сам на вас на вашу трпељивост издржљивост. То је то.

Да ли можда у тој хуманости (мада је понекад та реч мала да се искаже све то што људи чине за друге људе), да ли у томе што радите, има корена у вашем пореклу, Ви сте са Гламоча?

Да, да има, то је тај епски дух. Ми смо сви васпитани у епском духу. Нама је Косово и Метохија, од првих дана наших живота, било у ушима и са њиме се одрастало, моја генерација је са њима одрастала и ту нема приче. Сигурно да је утицало, ту нема приче, али уопште ти динарски крајеви су крајеви где се тај дух одржао и ове млађе генерације, које су остале тамо, које су рођене тамо, се васпитавају у том духу, што је добро. Јер то јесте у суштини оно што ми треба да гајимо. Не треба да се стидимо. То је бољи део нашег бића који нас оплемењује и, на крају крајева, са поносом где год крочите, ево ја ћу сад ићи у Москву, дани су културе Србије од 18-24. позван сам од Православне академије, искористићу прилику да испричам шта се ових два дана дешавало овде. А они су иначе били наши гости за Сајам књига октобарски у Београду, они су изразили жељу да дођу у посету, само морамо видети како то технички да организујемо због тих виза. Али наће се решење и та то. Видећу кад се вратим.

И по целој овој причи, мени се чини, да сте направили један круг :Косово и Метохија, Гламоч, Војводина и Русија?

Да, па то је тај наш круг којим смо се кретали. Јуче смо причали кад смо пролазили Новим Садом, о светињама, црквама овде. Темеље тих цркава су ударили људи који су дошли одоздо. Немогуће је те везе покидати и заборавити, причати неку другу причу, која покушава да се лансира. И, једноставно, ви кад уђете у храм, све се види, све се зна. Нема ту лажи, нема преваре. Може то да се користи у неке друге, у дневнополитичке ил, не знам, чије циљеве, али суштина је битна. Битно је да наша деца и људи када дођу са Косова и Метохије да осете тај дух, управо ово што сте рекли, тог неког круга, у којем смо се ми раширили, а раширили смо се сигурно, то бар засада историја потврђује, управо из крајева где ви још живите.

И за крај, можда неку поруку да упутите младим људима и свим људима који би могли да се прикључе вашој организацији и помогну?

Што се тиче прикључења то није проблем, то је организација масовна, можда и превише масовна. Нешто смо размишљали да се некако то селектује, јер је тешко то држати све под контролом. Имају ту неке испоставе у неким местима у Србији, али координација је тешка, јер нема подршке од званичних институција и то је све на бази добре воље и жеље, и тешко је нама поручити доле нешто. Све поруке иду одоздо, од вас, ка нама. Та трпељивост... и ево јуче је човек рекао, чији смо гости били у ресторану, да одавно није имао госте са блажим изразом на лицу. Ја мислим да је то довољно.

Оливера Радић
Православие.ру





Нема коментара:

Постави коментар