понедељак, 24. април 2017.

Томина седмица: Мисли на сваки дан у години

Господ мој и Бог мој!, узвикнуо је свети апостол Тома. Осећате ли са каквом се снагом он ухватио за Господа и како га снажно држи? Ни дављеник се не држи чвршће за даску која му даје неку наду на спасење од дављења. Можемо рећи да још не верује онако како би требало онај ко се не односи тако према Господу. Ми говоримо: „Господ Спаситељ“, мислећи при том да је Он Спаситељ свих, а апостол говори: „Мој Господ Спаситељ“. Онај ко говори: „Мој Спаситељ“, oceћa своје спасење, које истиче из Њега. Осећање спасења је сразмерно и осећању пропасти из које је Спаситељ извукао спасенога. Осећање погибли код човека који по природи воли живот, а који зна да сам себе не може спасти, присиљава на искање Спаситеља. И када га нађе и осети силу спасења која из Њега излази, он се хвата чврсто за Њега и неће да се одвоји, макар га због тога лишили и самог живота. Догађаји такве врсте у духовном животу Хришћанина не замишљају се само умом, него се збивају на самом делу. Како вера, тако и сједињење са Христом, код њих постаје јако као живот и смрт. Само такви искрено узвикују: „Ко ће ме раставити…“!

ПОНЕДЕЉАК

Покајте се, дакле, и обратите се да се очистите од грехова својих (Дап.3,19). Тако говори свети апостол Петар Јудејцима који су распели Господа, тешећи их [мишљу да су грех] учинили из незнања. Ми, пак, по други пут својим гресима распињемо у себи Господа и то не више из незнања. А Он нас, као многомилостив, прима кад се кајемо и из свег срца Њему обраћамо. А то смо ми учинили у Великом посту. Свако је приступао Господу са сузама покајања због грехова својих. Уколико смо искреније плакали, утолико смо снажније осећали свежину помиловања која је долазила од Господа, преко руку и преко разрешне молитве свештеника. А сада, шта нам остаје да радимо? Да се чувамо од нових падова да не бисмо опет упадали у грех распињања Господа. Апостол говори да је Господа Исуса небо примило само до времена васпостављања свега (Дап.3,21). Затим ће Он поново доћи и устројити Суд. Каквим очима ће да погледају на Њега они који су га проболи! Зар нећемо и ми бити у истом реду са њима уколико престанемо да приносимо плодове покајања и опет се вратимо на старо.

УТОРАК

Који не верује већ је осуђен (Јн.3,18). Зашто? Зато што он остаје у тами из љубави према њој, иако око њега сија светлост. Мракољубље, мржња према светлости, чини га потпуним кривцем, и без навођења самих дела таме. Љубав, пак, према истини онога који је осећа изводи из таме заблуде и приводи ка светлости истине. Очигледан пример је свети апостол Павле. Искрени љубитељ истине, он је из све душе, без икаквих интереса, био предан ономе што је сматрао истинитим. Када му је, међутим, била указана [права) истина, и то не у ономе што је он сматрао истинитим, он је истог часа напустио све старо (које се показало неистинитим) и свим срцем се прилепио новоме (које се на опипљив начин показало истинитим). Исто бива и са сваким искреним љубитељем истине. Истина о Христу је јасна као дан: тражи и наћи ћеш. Помоћ одозго увек чека спремна за искреног тражитеља. Стога је [очигледно] да онај ко остаје у тами неверја воли таму, и због тога је већ осуђен.

СРЕДА

Судите да ли је право пред Богом да слушамо вас више него Бога? Јер ми не можемо да не говоримо оно што видесмо и чусмо (Дап.4,19-20). Тако су говорили властодршцима свети апостоли Петар и Јован када им забрањиваху да говоре о васкрслом Господу Исусу, непосредно пошто су Његовим именом исцелили хромог од утробе материне. Међутим, апостоли се нису бојали претњи, јер им очевидност истине није дозвољавала да ћуте. „Ми смо видели и чули и руке су наше опипале“, касније је додао свети Јован (1.Јн.1,1). Они су очевидци, а очевидци су, по правилима људског сазнања, најверодостојнији сведоци истине. С обзиром на то, ниједна област људског сазнања нема сличних сведока. Иако је од тада прошло осамнаест и по векова, снага њиховог сведочења се ниуколико није смањила, а тиме ни очевидност истине коју они сведоче. Ако људи падају у неверје – а данас их је много – падају не због нечег другог, него услед недостатка здравог размишљања. Heћe да расуде и бивају привучени привидима којима лажност срца радо придаје неку вероватност. Јадне душе! Гину, уображавајући да су најзад ступиле на прави пут. Оне се особито радују што су прве ступиле на ту колотечину и постале предводнице другима. Међутим, није велика радост седети у друштву неваљалих људи.


ЧЕТВРТАК

И изићи ће они који су чинили добро у васкрсење живота, а они који су чинили зло у васкрсење суда (Јн.5,29). Ето чиме ће се све завршити! Као што реке теку свака у своје море, тако ћe и ток живота свакога од нас најзад доспети на место које му одговара по карактеру. И они који ћe васкрснути у живот, биће на Суду. Међутим, Суд ће само да запечати њихово оправдање и опредељење на живот. Други ћe, пак, васкрснути само зато да би чули осуду на вечну смрт. Живот и смрт њихова огледа се још у овом животу: једни чине жива дела, а други – мртва и умртвљујућа дела. Жива дела су она која се врше по заповестима уз радост духа и у славу Божију, а умртвљујућа – која се врше насупрот заповестима, уз богозаборав и ради угађања себи и својим страстима. Мртва дела су она која се по изгледу не противе заповестима, али се врше без икакве мисли о Богу и вечном спасењу – само из побуда неког од облика самољубља. Бог је живот – живот је само оно у чему Он има удела. Тако, дакле, пут онога код кога постоје само мртва и умртвљујућа дела води на осуду смрти, а пут онога који има жива дела води ка стицању вечног живота у Последњи дан.

ПЕТАК

Због чега су сагрешили Ананија и Сапфира? Због тога што су заборавили да Бог све види – и њихова дела и помисли. Да су се сећали тога да Бог све види, и споља и изнутра, и то јасније него сви људи, па и они сами, никад им не би пало на памет да згреше пред апостолима. Од тога потичу и сви наши греси и грешне замисли. Ми се трудимо да наше грехе сакријемо од људских погледа и сматрамо да смо тиме нешто учинили. Људи нам, не видећи наша дела, одају поштовање као праведницима, премда се суштина наше ништавности ниуколико не мења. Знајући то, нека се свако пита: „Зашто сатана у срце моје ставља да лажем Богу у лице?“ Очи Његове, светлије од сунца, виде и најскривеније тајне срца: ни нoћ, ни море, ни подземље не могу се сакрити од Њега. Ceћaj се тога и према томе управљај своје спољашње и унутрашње понашање, макар те и нико не видео. Када би Свевидећи био неко нама стран – још бисмо се и могли равнодушно односити према Његовом свезнању. Међутим, пошто је Он и Судија, и пошто суд свој, по своме свезнању, некад извршује и пре него што то ми очекујемо, бити равнодушан – није безопасно. Може бити да је код Њега већ решено да се над нама изврши суд онога часа кад помислимо да се са својим гресима још можемо скривати у тамној лажи: „Не види Бог“.

СУБОТА

Оно што су раније Петар и Јован говорили властодршцима, касније рекоше и сви апостоли: Богу се треба покоравати више него људима. Бог отаца наших васкрсе Исуса кога ви убисте обесивши на дрво. Њeгa Бог узвиси десницом својом за Начелника и Спаситеља, да даде Израиљу покајање и опроштење грехова. И ми смо Његови сведоци ових речи, и Дух Свети којега Бог даде онима који се њему покоравају (Дап.5,29-32). Каква искреност, пунота, одређеност и јасноћа исповедања! Бог је тако уредио да Распети буде Спаситељ наш кроз остављење грехова у покајању. А сведоци су – апостоли очевидци и Дух Свети који очевидно делује у њима и у свима који су поверовали. Ти сведоци и данас сведоче. Говор апостола [нас обавезује] једнако као да смо ми сами све видели и слушали. И Дух благодати непрестано делује у светој Цркви преко чуда, обраћења грешника и, нарочито, преко обновљења оних који марљиво служе Господу, кроз њихово освећење и испуњење очевидним благодатним даровима. Последње даје већу силу првоме, и оба заједно довољно су снажни да изазову снажно убеђење у истину Христову у свим душама које су истинољубиве. Нека је благодарност Богу истине који нам своју истину тако очигледно јавља!

Свети Теофан Затворник


Нема коментара:

Постави коментар