среда, 12. април 2017.

ВЕЛИКА СРЕДА

Стихови:
Жена помаза Христово тело миром,
и тако претече Никодимову смирну и алоју.

На свету и велику среду свети оци су заповедили да чинимо спомен на жену блудницу, која је помазала Господа миром, јер се то десило пред сама Спаситељева страдања.

Када је Господ дошао у Јерусалим и налазио се у кући Симона губавога, приступила му је жена (блудница) и излила на Његову главу скупоцено миро. Ту је установљено (да њој чинимо спомен) с циљем да се, по речи Спаситеља, свуда и свима проповеда о том њеном дирљивом поступку. Којом побудом се она руководила? Пошто је приметила да је Христос сажаљив према свима и дружељубив, нарочито сада, када је видела да је Он ушао у кућу губавога, а закон је налагао да се такав сматра нечистим и одлученим од друштва, она је закључила да ће Он, као и Симонову губу, исцелити и њену душевну болест. И ето, док је Он увече седео за трпезом, она је излива на Његову главу миро, вредно око три стотине динара, то јест шездесет асарија, десет пенеза и три сребреника. Ученици су је спречавали, посебно Јуда Искариотски, но Христос је стао у њену заштиту да они не би прекинули њену добру намеру. При томе је споменуо и свој погреб, и тако одвраћао Јуду од издајства и удостојио жену части тиме што ће се свуда по целом свету проповедати о њеном добром делу.

Морамо нагласити да се, по некима, иста ова жена подразумева код свих јеванђелиста. Али то није тачно. Тројица, каже свети Златоусти (у Беседи 13 на Матеја), говоре о истој, и називају је блудницом, а код Јована је потпуно друга, и то хвале достојна Марија, Лазарева сестра, коју је одликовао частан живот, и коју Христос, да је била блудница, не би волео. Од њих је ова последња Марија, шест дана пре Пасхе, у својој кући, у Витанији, док је Он увече седео за трпезом, извршила помазање тако што је излила миро на пречисте ноге и обрисала их својом косом, и тиме показала да га изузетно поштује. Она је принела миро Христу као Богу, јер је добро знала (Изл30; Пост 28 и 35) да је уље приношено Богу и у жртвама, да су миром помазивани и свештеници, да је и Јаков прелио уљем камен посвећен Богу. Она је то, очигледно, принела ради благодарности Учитељу, као Богу, за оживљење свога брата. Зато јој се и не обећава награда. Ту се и гунђање чује једино Јуде, као лакомог човека. Свети Матеј и Марко казују да је друга жена, и то блудница, два дана пре Пасхе, када је Христос још боравио у тој истој Витанији, у кући Симона губавога, увече, док је седео за трпезом излила то скупоцено миро на Његову главу. Због тога своје негодовање према блудници исказују и ученици, који су изврсно знали с каквим усрђем је то учињено да би се добила Христова милост. Њој је и награда одређена у томе што ће то добро дело бити прослављано свуда по свету. Према томе, неки разумеју једну, Златоусти, пак, по овоме, две жене. Има и оних који признају чак три: две горе поменуте, у самом приближавању Христових страдања, а осим ових и трећу, тачније речено прву, која је то приредила негде око половине јеванђелске проповеди. Она је била и блудница, и грешница, и излила је миро наХристове ноге, али не у кући губавога, него фарисеја Симона и без присуства непознатих. Тада се једино сам фарисеј саблазнио. Као награду Спаситељ јој је дао отпуштење грехова. Управо о њој свети Лука казује око средине свог Јеванђеља (7,36-50), као што је речено. Непосредно после казивања о тој блудници, он наставља говор на следећи начин: И би послије тога, и он прохођаше по градовима и по селима проповиједајући и благовијестећи Царство Божије (Лк 8,1), из чега јасно произилази да то није било за време страдања. Према томе, судећи по времену, и по месту, и по личностима, и по кућама, напокон, по самом начину миропомазања, изгледа, да су то биле три жене: две блуднице, а трећа је Лазарева сестра Марија, коју је одликовао свети живот. И једна кућа је кућа фарисеја Симона, друга је губавог Симона у Витанији, и трећа је кућа она у којој су живеле Марија и Марта, Лазареве сестре, у истој тој Витанији, а из овога се мора закључити да су Христу биле приређене и две трпезе, и обе у Витанији. Једна је учињена шест дана пре Пасхе у Лазаревом дому, у којој је с Њим учествовао и Лазар, о чему син грома говори овако: А Исус на шест дана прије Пасхе дође у Витанију, гдје бјеше Лазар који умрије, кога он подиже из мртвих. Ондје му пак зготовише вечеру, и Марта служаше, а Лазар бјеше један од оних што сјеђаху са њим за трпезом. А Марија, узевши литру правога нардова скупоцјенога мириса, помаза ноге Исусове, и обриса косом својом ноге његове (Јн 12,13).{jathumbnail off}

Друга вечера била је приређена Њему два дана пре Пасхе, када се Христос још налазио у Витанији, у кући Симона губавога, када му је и блудница пришла да излије скупоцено миро: тако казује свети Матеј и преноси Христове речи ученицима: Знате да ће за два дана бити Пасха, и убрзо након овога наставља: А кад Исус бјеше у Витанији у кући Симона губавога, приступи му жена са алавастровом посудом мириса скупоцјенога, и изли на главу његову када сјеђаше за трпезом (Мт26;2и6-7). С њим је сагласан и Марко, који говори: Бијаху још два дана до празника Пасхе и бесквасних хљебова… И кад он бијаше у Витанији у кући Симона губавога и сјеђаше за трпезом, дође жена (Мк14,1,3) итд. Заступници тврдње да четворица јеванђелиста говоре о једној те истој жени која је помазала Господа миром, да су Симон фарисеј и.Симон губави, кога неки сматрају чак оцем Лазара и његових сестара Марије и Марте, једна те иста личност, да се ради о једној те истој вечери, једној те истој његовој кући, у Витанији, где је наводно била и велика горња одаја, застрта и припремљена и где је била Тајна вечера – мисле погрешно. Те две вечере биле су припремљене Христу изван Јерусалима, у Витанији, шест и два дана, како је речено, пре законом одређене Пасхе, а и жене су принеле Христу миро на различит начин. А Тајна вечера и велика горња одаја биле су припремљене у самом граду Јерусалиму један дан пре законом одређене Пасхе и Христових страдања, по мишљењу једних, у кући непознатог човека, а по мишљењу других у кући Његовог ученика и напрсника Јована, на светом Сиону, у којој су се и ученици скривали због страха од Јудејаца, у којој је Тома после Васкрсења метнуо свој прст у ране од клинова и своју руку у Христова ребра, у којој је, на Педесетницу, Свети Дух сишао на апостоле, и у којој су учињена разна друга скривена и тајанствена дела.

Имајући ово у виду, нама се чини да више одговара истини Златоустово мишљење, по коме се ту говори о две жене: једној, о којој тројица јеванђелиста говоре да је, као блудница и грешница, излила миро на Христову главу, и другој, код Јована, Марији, Лазаревој сестри, која је принела миро и излила га, и то на Христове божанске ноге. Једна ствар је, такође, вечера у Витанији, а сасвим друга – Тајна вечера. То је јасно чак из тога што Спаситељ, после казивања о тој блудници, шаље ученике у град да припреме Пасху. Идите у град томе и томе, и кажите му: … код тебе ћу да учиним Пасху са ученицима својим (Мт2б,18). И још: И срешће вас човјек који носи крчаг воде… и он ће вам показати готову велику горњу одају, застрту и припремљену: ондје нам зготовите (Мк 14,13-16; Лк 22,8-13), очито, предстојећу законску Пасху, коју је, дошавши, и учинио с ученицима, како говори божанствени Златоусти. Затим, за време вечере, тј. Тајне вечере, након божанственог прања ногу ученицима, Христос поново седа за трпезу, предаје и нашу Пасху на истом том столу, како додаје златоречиви Јован. И то је тачно. А дивни Јован, као и Марко, божанствени јеванђелисти, означили су и квалитет мира тако што су га назвали чистим и скупоценим. Мисле да „пистикон“ тј. верно, значи право, неразблажено и испитане чистоте, а можда је то и назив најбољег и првокласног мира. Марко додаје да је жена од усрђа чак разбила и суд, за који каже да је од алавастра, зато што је грло тог суда било преуско. Тај стаклени суд, како говори свети Епифаније, није имао ручке, и назива се викион. Миро је било састављено од многих материја, а углавном од смирне миомирисног цвета кинамона, мирисног корена, миомирисног исопа и уља.

Духовним миром помазани, Христе Боже, ослободи нас од страсти које наваљују на нас, и помилуј нас, јер један је свети и човекољубац. Амин.

СВЕТОГ ЈОВАНА ЗЛАТОУСТОГ БЕСЕДА

80. НА ЈЕВАНЂЕЉЕ ПО МАТЕЈУ


„А кад Исус беше у Витанији,

у кући Симона губавога,

приступи му жена

са алавастровом посудом

мириса скупоценога,

и изли на главу његову

када сеђаше га трпезом.“

(Мт. 26,6,7)


На први поглед би се рекло да је та жена једна те иста код свих јеванђелиста без изузетка. А, заправо, није. Напротив, по мом мишљењу, тројица јеванђелиста су приказала једну те исту, а Јован неку другу необичну жену, и то Лазареву сестру. Симонову губу јеванђелист није поменуо узалудно, него да би показао зашто се жена усудила да приступи Исусу. Пошто је губа сматрана веома нечистом и одвратном болешћу, и пошто је тих дана видела да је Исус исцелио човека и очистио га од губе (зар би Он пожелео да остане код губавога!?), и чак код њега седео за трпезом, она је смело поверовала да ће је Он лако очистити и од душевне нечистоте. Ни назив града Витаније јеванђелист не додаје узалудно, него да би ти из тога разумео да Христос добровољно иде на страдање. И заиста: Исус је раније избегавао Јудејце, а сада, када се њихова завист силно распламсала, Он им се приближава на петнаест стадија. Сада је очигледно да је и претходно удаљавање било дело плана спасења… Жена, дакле, виде Исуса и приступи му са смелом надом. А ако је жена која је боловала од точења крви приступила са трепетом и збуњено иако ништа нечисто није исповедила у себи, јер је њена нечистота, очито, била последица њене природе, колико ли је већи страх и стид морала да осећа ова жена због своје нечисте савести! Зато је и пришла Исусу после многих жена – Самарјанки, Хананејки, крвоточиве и других, и то не пред народом, него у кући. И док су други долазили да им исцели тело, једина је она дошла да ода поштовање Исусу и ради оправдања душе. Она није имала никакву повреду на свом телу, и нарочито зато свако треба да јој се диви. Она не прилази Исусу као обичном човеку – иначе не би обрисала Његове ноге својом косом – него као бићу које је изнад човека. Управо зато полаже пред Христове ноге онај део који се у целокупном човековом телу цени више од свих осталих делова – своју главу. А кад ово видјеше ученици његови, негодоваше говорећи: Чему ова штета? Јер се могаше овај мирис продати скупо и дати сиромасима. А разумјевши Исус рече им: Што ометате жену? Она учини добро дјело на мени. Јер сиромахе имате свагда са собом, а мене немате свагда. А она изливши мирис овај на тијело моје, учини то за мој погреб. Заиста вам кажем: гдје се год успроповиједа ово јеванђеље по свему свијету, казаће се за спомен њен и ово што она учини (Мт 26,8-13). Одакле се ученицима јавила таква мисао? Они су чули да је Учитељ говорио: Милост хоћу, а не жртвоприношење (Мт9,13; уп.Ос 6,6), јер је оптуживао Јудејце за то што су оставили најважније – правду и милост и вјеру, и да је на гори много беседио о милосрђу, па су из тога, сопственим умом, закључили да, ако не прима свеспаљенице и уопште старо богослужење, неће примити ни помазање миомириеним уљем. Тако су мислили ученици, али Исус је, кад је видео женине мисли, допустио жени да му приђе зато што је њена побожност била велика и усрђе неисказано, и дозволио јој да излије уље на Његову главу. Ако се није гнушао да постане човек, да га мајка носи у утроби и храни из груди, хоћеш ли се онда чудити томе што ни ово није одбацио? Као што је Његов Отац примао дим и мирис са жртвеника, тако и Он прима блудницу и одобрава, како сам већ рекао, њену намеру. Осим тога, и Јаков је прелио уљем камен посвећен Богу (Пост28,18); уље је приношено и у жртвама (Лев2,4); миром су, напокон, помазивани и свештеници (Лев 8,10). Али ученици су је, не знајући скривени смисао жениног поступка, неумесно оптужили. Они су чак и у самој својој оптужби истакли дарежљивост те жене тако што су речима: Јер се могаше тај мирис продати за више од триста динара, указали да је много потрошила на миро и да је открила у себи величину душе. Зато их Исус и прекорева речима: Што ометате жену, и додаје узрок тога, јер жели да их још једном опомене на Своје страдање: (Она) учини то за мој погреб; такође наводи и други разлог: сиромахе имате свагда са собом, а мене немате свагда, и: гдје се год успроповиједа ово јеванђеље, казаће се за спомен њен и ово што она учини. Видиш ли како Христос још једном предсказује ученицима њихово иступање пред народом на проповеди и тако их храбри у погледу своје смрти? И заиста, после смрти на крсту засијаће, попут светлости, тако величанствена сила да ће се јеванђелска проповед проширити свуда на земљи. Ко ће се, након овога, наћи толико жалостан да се успротиви оваквој истини? Ево, испунило се оно што је Он рекао: куд год кренеш белим светом, свугде ћеш чути да се говори о том поступку жене, иако она није била знаменита личност, нити је имала много сведока будући да се сам догађај није одиграо на позорници, него у приватној кући, и то у кући неког губавца, у присуству искључиво самих Христових ученика.

Ко то јавља и шири? Несумњиво сила Онога који је то и предсказивао. Прећутани су подвизи многих царева и војсковођа о којима се и сада чувају споменици; ни по чувењу, ни по имену нису остали познати ни градитељи градова, ни они који су их опасали зидинама, ни они који су односили победе у ратовима, ни они који су сместили трофеје и покорили многе народе, иако су (да би их потомство славило) подизали статуе и одређивали законе – а то што је блудна жена излила миомирисно уље у кући неког губавца у присуству дванаест људи, прославља се по целом свету, и успомена на тај догађај није ишчезла иако је већ прошло тако много времена. Напротив, и Персијанци, и Индијци, и Скити, и Трачани, и Сармати, и поколење Мавра, становници Британских острва преносе с колена на колено то што је учинила у Јудеји блудна жена, и то учинила тајно, у кући. Како је велико човекољубље Господа! Он прима блудницу, блудницу која целива ноге, помазује их мирисним уљем и брише својом косом, и не само да јој дозвољава да му приступи него још прекорева оне који је оптужују, јер није требало збуњивати жену због таквог њеног усрђа. Али ти обрати пажњу и на то на којој висини су били ученици и како су били ревносни према делу милостиње. Зашто им Исус није једноставно скренуо пажњу да је она учинила добро дело, зашто је радије рекао: Што ометате жену? (Он је тако рекао) да би поучио да не треба од самог почетка од немоћних људи захтевати велике подвиге. Имајући то у виду, Он ствар не посматра просто, саму по себи, него из угла личности те жене. Да је давао непроменљив закон, Он се не би позивао на жену; но пошто је желео да ти покаже да је то речено ради ње и с циљем да ученици не нашкоде вери која се у њој рађа, већ да, напротив, допринесу расту те вере, Он управо ради тога изговара горе поменуте речи и тиме нас поучава да ни према коме ко је учинио дело достојно хвале не будемо престроги, већ да га прихватамо и настојимо да га подстакнемо и уздигнемо према највишем савршенству, не захтевајући на самом почетку потпуну савршеност. Да је Христос и сам желео углавном да изврши дело милости, види се из тога што је заповедио да се са собом носи кеса за новац, иако сам Он није имао где главу да склони. У овом случају, дакле, поступак је требало само прихватити, а не исправљати. И заиста, да га је неко питао пре овог жениног поступка, Он не би изнео такво мишљење, а кад је она већ учинила то што је учинила, Он има у виду само то да жену не збуни оптужба коју су јој упутили ученици, већ да, пре него што оде од Њега, постане боља и још спремнија да му служи. Прекор који су јој ученици упутили није био уместан већ након изливања миомирисног уља. Зато и ти, ако видиш да неко приноси свете утвари које је припремио, или се с љубављу труди над неким другим црквеним украсом, на пример украсом зидова и пода, не дозвољавај да се прода или уништи то што је направио да не би ослабио његово усрђе; ако пак неко то исто учини пре овога који приноси своје дарове, заповеди да се разда сиромашнима, (имајући у виду) да је и сам Христос поступао исто тако да не би покварио душевно расположење те жене, и да Он све своје речи усмерава на то да је подстакну. Да не би изгледало да сам доводи жену у недоумицу тиме што је споменуо такву ствар, тј. гроб и смрт, Он, одмах након речи: (она) учини то за мој погреб, још једном – обрати на то пажњу – храбри ту жену речима: По свему свијету, казаће се за спомен њен и ово што она учини. То је била опомена ученицима, а утеха и похвала жени: „Сви ће је“, говори Он, „касније прослављати, а сада је предсказала страдање тиме што је донела оно што је неопходно за погреб. Зато нико нека је не прекорева! Сам ја немам намеру да је осуђујем као неку која лоше поступила, или прекоревам као неку која је (само) неправилно поступила, а, сем тога, чак нећу дозволити да овај догађај остане непознат, и потрудићу се да цео свет сазна за дело, учињено у кући и у тајности, јер је било плод побожног мишљења, пламене вере и скрушеног духа.“ Зашто јој Христос није дао обећање духовног карактера, него трајни спомен на њу? Да би кроз то уселио у њу наду да ће добити и духовна блага: кад је учинила добро дело, онда ће, несумњиво, добити достојну награду. Тада један од Дванаесторице, по имену Јуда Искариотски, отиде првосвештеницима. И рече: Шта ћете ми дати и ја ћу вам га издати? (Мт 26,14,15). Тада – али када тачно? Тада када је Исус говорио то, када је рекао: Учини то за мој погреб. Јуду није дирнуло то (Христово указивање на своју смрт), и није се уплашио речи да ће јеванђеље бити свуда проповедано (а то што је речено, уистину, носило је у себи неисказану силу), не: он је учинио ђаволско дело баш тада кад су жене, и то жене које су пале ничице, указивале тако велику част Исусу. Зашто јеванђелисти наводе Јудин надимак – „Искариотски“? Зато што је постојао још један Јуда. Они без бојазни говоре и то да је он био један од Дванаесторице. Они, дакле, ништа не скривају, чак ни оно што се може показати као срамно. Иако је било могуће једноставно рећи да је Јуда био један од Христових ученика (будући да су постојали и други), они, ипак, (у овом случају) додају: Један од Дванаесторице, и тиме као да говоре: од првог друштва, од најбољих изабраника, који су били заједно с Петром и Јованом. То је зато што су се јеванђелисти старали да пренесу искључиво саму истину и да стварне догађаје не оставе без спомена. Зато они не помињу многа знамења, али не скривају ништа такво што се показује као срамотно, и смело јављају о томе, било оно реч, или дело, или шта друго.

О овоме не казују само прва тројица јеванђелиста, него чак и Јован, који јавља велике тајне. Он боље од свих говори о срамоћењима и исмевањима Христа. Погледај колико се злобе јавило у Јуди када се добровољно одлучио на издајство и учинио то због новца, и то тако ситног новца!… Лука говори да се Јуда договорио с војводама. (Римљани су, након устанка Јудејаца, поставили крај њих војне одреде, који су надгледали ред; самостална власт Јудејаца тада је, сходно пророчанству, прешла у друге руке.) Јуда им, дакле, приђе и рече: Шта ћеше ми дати и ја ћу вам га издати. А они му положише тридесет сребрника. И од тада тражаше згодно вријеме да га изда (Мт 26,15,16). Он се бојао народа и хтео је да ухвати Исуса насамо. О лудости! До ког степена га је ослепило његово среброљубље! Без обзира на то што је често виђао да је Исус неометано пролазио кроз народ и да је много пута обзнањивао доказе своје божанствености и моћи, Јуда је ипак намеравао да га задржи, да задржи Онога који му је тако често упућивао и претње и умиљате речи с циљем да уништи његову злу намеру. Чак ни на вечери Исус није престајао да се стара о Јуди, него је до самог последњег дана разговарао с њим о томе, и мада Јуда није примао од Његових убеђивања никакву корист, Он је наставио да извршава своје дело. Тако и ми, знајући то, морамо, не клонувши духом, чинити све за заблуделе и лакомислене – убеђивати их, учити, тешити, храбрити, саветовати, макар немали никаквог успеха. И Христос је видео да се издајник није покајао, а ипак није престајао да се стара о њему, да га убеђује, да у њему подстакне страховања, да га сажаљева, и увек је то чинио прикривено, а не отворено и јавно. Он је чак у самом тренутку издајства допустио да га пољуби. Но све је то за Јуду било бескорисно. Како је велико зло среброљубље! Оно је учинило Јуду крадљивцем светиње и издајником.

Пажљиво саслушајте све ово, среброљупци, сви који страдате од Јудине болести, саслушајте и сачувајте себе од те страсти! Јер кад се онај који је живео са Христом, чинио чуда и служио се тако високим учењем, сурвао у такав бездан јер није био слободан од те болести, тим више вас, који не слушате чак Свето писмо и стално сте предати бригама о овом [животу], лако може да захвати страст среброљубља, ако не будете прилагали непрестано старање. Јуда је сваког дана био у присуству Онога који није имао где да склони главу, свакодневно поучаван и делима, и речима да не треба имати ни злато, ни сребро, ни два одела, па ипак се није уразумио. Како се, онда, ти можеш надати да ћеш избећи ту болест када, с једне стране, не користиш право лечење, а с друге, и сам не прилажеш велики труд. Ужасна је, веома ужасна – понављам – та звер, али у сваком случају ти ћеш је, ако хоћеш, лако победити. Та страст није својствена човековој природи – то доказује чињеница да постоје они који су слободни од ње, док су природна својства свима заједничка – постоји само плод лакомислености: из тога извора она избија, из њега израста и, напокон, захвата оне који јој сами иду у сусрет, и чини њихов живот противприродним. Заиста, када среброљупци не желе да знају ни сународнике, ни пријатеље, ни браћу, ни рођаке, а након њих чак ни себе, не значи ли то да они у свом животу иду против природних правила. Из овога је јасно да су противни природи како злоба, тако и болест среброљубља, и Јуда, који се, подлегавши управо тој болести, претворио у издајника. Рећи ћеш: „Како је могао да постане такав, кад га је био призвао Христос?“ То је могуће зато што Божији призив сам по себи не присиљава ни на шта, не приморава вољу оних који не желе да изаберу врлински пут: својим призивом Бог само опомиње, саветује – речју, све чини и усмерава ка томе да их подстакне да постану добри, а ако неко не жели, Он не присиљава. Ако хоћеш да сазнаш зашто је Јуда постао такав, онда ћеш узрок његове пропасти наћи у среброљубљу. На који начин је, упитаћеш ти, њиме овладала та страст? Она се њему јавила зато што је био лакомислен. Из тога произилазе такве промене у човеку, а из пажљивог односа према себи – супротне. Колико би се, заиста, могло навести таквих који су били сурови, а сада су постали кроткији од самих оваца, колико је таквих који су били сладострасни, а онда постали целомудрени, колико је таквих који су раније настојали да се обогате, а сада су одбацили од себе сопствени иметак?… Због лакомислености пак десило се супротно. Тако је Гијезије живео са светим човеком и постао нечастив, опет због те болести. Среброљубље је страст, јача од свих осталих: она чини људе пљачкашима гробова и убицама, она изазива ратове и битке – речју, она је узрок сваког зла, које год навео. Среброљубиви не одговара ниједном месту на које је постављен, макар он био чак старешина војске или народа. Но, осим чињенице да није добар у друштвеним пословима, он још више није добар ни у свом приватном животу: ако науми да се ожени, он неће узети врлу жену, него ону која је гора од свих; ако смисли да купи кућу, он неће одабрати ону која приличи благородном човеку, него ону која може дати више прихода; ако зажели да купи слуге или шта друго, он се постара да добије најјефтиније. А и зашто да говорим о њему, народном владару, као домаћину? Када би он постао чак цар, он био би најнесрећнији и најсрамнији на целом свету и чак најсиромашнији. Он ће се, и као цар, поредити са сваким појединцем из народа, а онда ће, пошто народно имање не сматра својим, него се одваја од свих, и зверски отима од других, почети да мисли да он и тада има мање од свих. Тако, поредећи оне који већ имају богатство с онима који страсно желе да га стекну, он прве своди ни на шта пред последњим.

Ето зашто је неко рекао: нема ничег безаконијег од среброљупца (Проп 10,9). И заиста, човек тог кова сам себе продаје и мало-помало претвара се у општег непријатеља целом свету тиме што жали што земља не доноси злато уместо класја, што су на њој уместо рудника – извори, уместо драгог камења – планине, негодује на њену родност, пада у очај кад види опште благо, одбија свако занимање које не доноси новац, подноси све да би добио два обола, мрзи све, без изузетка, и сиромашне и богате: сиромашне због бојазни да ће му прићи и затражити милостињу, а богате зато што нема њихова богатства. Он сматра да су сви отели његово богатство, да су га сви оштетили, и зато негодује на све, не зна за задовољство, не осећа ситост, речју, показује да је најбеднији, баш као што онај коме је среброљубље туђе и воли истинску мудрост постаје у највећој мери достојан надметања јер је једино врлински човек, био он слуга, или господар, срећнији од свих других. Последњем нико неће нанети зло, макар сви, из целог света, звецкали оружјем, покретали легије и онда се скупили да крену у рат против њега. А лукави и зли човек, управо онакав каквог смо га описали, макар он био цар, окружен небројеним мноштвом дијадема, може доживети веома велике несреће чак од човека који се појави непредвиђено.

Ето, колико је немоћна злоба и колико је моћна врлина! Зашто се жалостиш у сиромаштву? Зашто плачеш на празник, кад је ово време празника? Зашто лијеш сузе? Сиромаштво је за тебе празник, ако само добро мислиш. Зашто плачеш, дете? – јер таквог морам назвати дететом. Је ли те неко истукао? Па шта? Учинио те је трпељивијим. Отео ти је имање? Скинуо је са тебе сувишно бреме. Лишио те је славе? Опет ми говориш само о другој врсти слободе. Послушај, како незнабошци о томе мудро мисле и говоре: „Ниси претрпео никакво зло, ако га само не приписујеш себи.“ Одузели су ти ону велику кућу, опасану оградом? Па ето, пред твојим очима је сва земља и друштвене зграде, користи их их, како хоћеш – на задовољства или на корист. Има ли шта пријатније и лепше од небеског свода?! Докле ћете бити сиромаси и бедници? Не може се бити богат другачије, него бити богат душом, не може се ни сиромашан бити другачије, него бити сиромашан духом. И заиста, ако је душа неупоредиво јача од тела, онда оно најслабије и не може да је привуче на своју страну; напротив, увек оно што је јако води за собом оно што није толико јако и мења га. Тако је и са срцем: када осећа нешто у себи, оно доводи у исто такво стање и тело: ако, на пример, трпи неку болест, онда она прелази на цело тело, а ако је здраво, онда и цело тело постаје здраво. Ако пак, обрнуто, у неком другом делу тела наступи оштећење, а срце, које се налази у унутрашњости тела, остаје здраво, онда оно лако отклања недостатке у тим деловима. Уосталом, да би ово што смо рекли било јасније, одговори ми какве користи има од тога што је лишће зелено, ако се корен суши?

И, са друге стране, имали икакве штете од тога што се лишће суши, а корен остаје здрав? Тако је и у овом случају: нема користи од новца када души треба храна којом се она храни, нити има штете од сиромаштва када је душа богата. Како, кажеш ти, душа може бити богата у недостатку новца? Управо тада она нарочито може бити богата зато што се у том времену она обично и богати. И ако се богат човек, како смо често говорили, одликује тиме што презире новац, што му он уопште није потребан, онда се у сиромаштву, несумњиво, пре може постати богат зато што је у сиромаштву неупоредиво лакше, него у богатству, имати презрив однос према новцу. Сиромаштво, дакле, више доприноси обогаћивању човека. Свима је познато да богаташ много више тражи новац него сиромах, баш као што онај који је попио много вина осећа већу жеђ од онога који је попио умерено. Својство страсти није да се стиша после великог задовољења – она се, напротив, кроз то још више распламсава. Као што ватра постаје све свирепија што више прима то што гута, тако и страст према богатству постаје све јача што више добија блага. Ако је, дакле, обележје сиромаштва тежња према богатству, и ако, са друге стране, у богатству човек још више жели да увећа своју имовину, онда је богат човек посебно сиромашан. Видиш ли да душа постаје сиромашна тада када је човек богат, и богата тада када је сиромашан. Ако хоћеш да ово појаснимо примером, онда замисли двојицу људи, од којих један има десет хиљада таланата, а други само десет, и од обојице одузми тај новац: који ће од њих више жалити? Зар неће онај који је остао без десет хиљада таланата?

Али он више жали за новцем зато што га више воли него сиромашни; а ако више воли, онда и више жели, а ако више жели, онда је више и сиромашан. Доиста, ми посебно јако желимо оно што нам много недостаје, јер жеља увек произилази из недостајања, а тамо где је изобиље, она није могућа. Жеђ нас посебно мучи тада када осећамо потребу за пићем. Све ово рекао сам да би показао да нам нико неће направити штету ако будемо увек пазили на себе, јер узрок штете није у сиромаштву него у нама самима. Молим вас, дакле, да са свим старањем одстраните од себе порок среброљубља да бисмо и овде постали богати и затим добили вечна блага благодаћу и човекољубљем Господа нашег Исуса Христа, коме слава у векове векова. Амин.

Нема коментара:

Постави коментар