четвртак, 27. април 2017.

Манастир Студеница - 700 година Краљеве цркве

Зборник радова Манастир Студеница - 700 година Краљеве цркве (Београд 2016) исход је рада студеничког скупа, у којем је учешће узело 26 истраживача – историчара, византолога, археолога, историчара уметности, филолога, музиколога и теолога.

Научни скуп Манастир Студеница – 700 година Краљеве цркве посвећен једној од најмањих а истовремено и најважнијих цркава српског средњег века, како је Слободан Ћурчић с правом назива, одржан је у Београду 8. маја и у манастиру Студеници 9, 10. и 11. маја 2014. године, у организацији Одељења историјских наука Српске академије наука и уметности, Православног богословског факултета Универзитета у Београду и манастира Студенице. Чланови Организационог одбора који су припремили скуп били су академици Димитрије Стефановић, тадашњи генерални секретар САНУ, Љубомир Максимовић и Гојко Суботић, као и архимандрит Тихон Ракићевић и протојереј-ставрофор проф. др Владимир Вукашиновић.

Зборник радова Манастир Студеница – 700 година Краљеве цркве (Београд 2016) исход је рада студеничког скупа, у којем је учешће узело 26 истраживача – историчара, византолога, археолога, историчара уметности, филолога, музиколога и теолога. Њих двадесет објавило је саопштења у зборнику о којем данас говоримо.

Пре него што пређемо на детаљније казивање о радовима посвећеним студеничкој задужбини ненаситог зидатеља божаствених цркава, дозволите нам да изнесемо једну уводну напомену методолошке природе. О текстовима објављеним у зборнику нећемо говорити редом којим се они у њему појављују. Уместо тога, поступићемо попут архиепископа Данила II – он је, пишући о Милутиновим задужбинама, то чинио не на основу хронолошког реда њиховог подизања, него на онакав начин и у оној мери које је захтевала природа његовог текста, како је тачно запазио Бранислав Тодић. То значи да ћемо радове из овог зборника прво груписати по тематским целинама, а потом мишљење о њима, проблемски обједињеним, изнети пред вашу уважену пажњу.

Први тематски круг обухвата непосредна истраживања саме Краљеве цркве. О њеном архитектонском решењу писао је Слободан Ћурчић у раду Краљева црква у Студеници. Симболика, архитектонска концепција и реализација – улоге Данила II, приметивши да је Краљева црква, иако по концепцији плана и решењу детаља припада византијском стилу, истовремено по начину зидања ближа романичким градитељским традицијама. Ћурчић архиепископа Данила II сматра кључном личношћу у уобличавању нове српске градитељске синтезе, блиско повезане с најзначајнијим и најбољим стваралачким средиштима тога доба. На основу анализе програмских, иконографских и стилских особености фресака храма Светих Јоакима и Ане Миодраг Марковић у раду Михаило Астрапа и фреске Краљеве цркве у Студеници потврђује ауторство солунског зографа и његове дружине.

Следећи тематски круг обухвата текстове који се, осим на Милутинову задужбину, односе и на друга сакрална здања студеничког комплекса. Тако је Милка Чанак Медић у саопштењу О другом студеничком ктитору на основу принципа наследног ктиторског права објаснила Радослављеву градитељску интервенцију у Немањиној задужбини, а архимандрит Тихон Ракићевић указао је на теолошке претпоставке и последице развоја олтарских преграда и промена у њиховим решењима у раду Богословске идеје у олтарским преградама у периоду од Немањине до Милутинове студентичке цркве. Марко Поповић је у студији Студеничка здања краља Милутина на основу нових археолошких истраживања – која су омогућила прецизније сагледављање историје манастира издвајањем осам основних културних хоризоната – проширио сагледавање Милутинове градитељске активности у студеничком комплексу са цркве Јоакима и Ане још и на реконструисану манастирску трпезарију, дограђени анекс испред западне капије и монументални конак уз југоисточни део обимног бедема. Драган Војводић је у тексту Родословне представе и идеја прародитељства у манастиру Студеници, говорећи о Краљевој цркви и двема монументалним композицијама – Лози Јесејевој и Лози Немањића – насликаним на источној страни западне улазне куле, изнео мишљење по којем је наглашено истицање култа прародитељства у Студеници повезано с њеном улогом гробног места родоначелника светородне династије и представника првих њених генерација.

Тематски круг посвећен самом краљу Милутину обухвата пет саопштења, од којих се два односе на Милутинова житија. Прво од њих, под називом Задужбине краља Милутина у делу архиепископа Данила II, написао је Бранислав Тодић, који анализирајући Милутиново житије као значајан историјски извор за разумевање краљевог градитељског подвига његове задужбине  сматра преокретом у српској уметности јер се оне непосредно по настанку  укључују у предводнички ток уметности православног света 14. столећа

Друго саопштење – Синаксарно житије светог краља Милутина патријарха Данила Бањског Томислава Јовановића – у ствари је критичко издање овог дела на основу његовог најстаријег и најочуванијег преписа, насталог крајем 15. века (ХИЛ 479); он је упоређен са пет других преписа, сачуваних у целини или фрагментарно, и с Римничким Србљаком арадског епископа Синесија Живановића, уз одговарајући увод и коментаре.

Аксинија Џурова у прилогу Хронологија култа Стефана Уроша II Милутина у југозападној Бугарској пише о култу Светог краља у бугарској писаној традицији (о односу српских предложака и бугарских дела агиографске и култне богослужбене намене), усменој традицији (у којој култ искорачује из званичних црквених оквира и започиње свој аутономни живот у спонтаној народној побожности) и ликовној уметности (где посебно истиче значај поменутог Србљака, штампаног 1761. године, као предлошка и узора за изображавање српских светитеља у каснијем бугарском живопису).

Срђан Пириватрић се бавио питањем наследника Милутиновог престола у раду Византијско-српски односи из друге половине владавине краља Милутина (1299–1321) у делима савремених цариградских историографа на основу одговарајућих одредаба у санкцијама савремених краљевих повеља и њихове историјске контекстуализације. У прилогу Ђорђа Бубала под називом Неколико запажања о повељи краља Милутина за манастир Бањску продужују се дипломатичка истраживања претходника на такав начин да се, с једне стране, расправља о питању природе Светостефанске хрисовуље сачуване у облику књиге, док се, с друге, разматрају време, место и околности проналажења хрисовуље цара Душана за манастир Бањску.

Следећа тематска целина обухвата радове у којима се Милутиново доба посматра из агиолошког и литургичког  угла. Заједничко истраживање сложеног феномена светости и механизама конституисања светачких култова у средњовековној Србији резултовало је радовима Смиље Марјановић Душанић Свод српских светих у доба краља Милутина – династички култови и Данице Поповић Свод српских светих у доба краља Милутина – култови архијереја и пустиножитеља. У њима се из агиолошке перспективе анализирају промене у разумевању светитељских култова Милутиновог времена, разлози који су до њих довели и последице које су оне имале на црквени и политички живот Србије. Док се прва ауторка бави многоструким променама у сфери идеологије власти у српској средини крајем 13. и почетком 14. века, оним које су се одразиле и на династичке култове светих тога времена, односно новим функцијама светитељског чуда у епохи краља Милутина, друга пише о Милутиновом добу као о раздобљу у којем су, у две етапе – у време Теодосија и у време Данила II – учињени одлучујући кораци ка „стварању сабора српских светитеља“, у који се, поред династичких култова, укључују и култови светих архијереја и пустиножитеља; ова ауторка такође истиче кључну улогу жанра чуда у градњи и утврђивању култова српских светитеља.

Требало је да Краљева црква продише пуним плућима, а за то није било довољно да буде пројектована, изграђена, осликана и украшена. Морала је да буде крштена – како је освећење храма на једном месту назвао Савин агиограф Доментијан. Због тога је било потребно одговорити на следећа питања: Којим је чином освећена Милутинова студеничка задужбина? Какво је било порекло тог свештенодејства и какво је његово богословско и духовно значење? Рад Теолошко тумачење чина освећења литургијског простора код Срба у 13. и 14. веку покушава да пружи одговоре на њих. Ту се наводи да је црква освећена највероватније поретком који се налази у рукопису писара Драгомана Студеничког из 1286. године или у неком његовом савременом препису, данас непознатом, да је овде реч о словенском преводу постиконоборачког евгхологиона чији је најстарији сачувани примерак Стратигијев евхологион из 1207. године, а да теолошко тумачење тог чина обред посвећења храма, односно увођења храма у званичну употребу, повезује са светотајинским триптихом хришћанске иницијације – крштењем, миромазањем и учествовањем у евхаристији. 

Последња група радова што ћемо је представити вашој ученој пажњи обухвата шест саопштења која се у ширем контексту – било временском, било тематском – везују за основну тему овог скупа.

Ненад Милошевић у раду Богослужбена форма у Српској Цркви у време Светог Саве отвара питање српског богослужбено-уставног поретка у 13. и 14. столећу, показујући да у Србији тога доба није било двојности типика, већ да је од самог почетка њеног богослужбеног живота на снази био монашки богослужбени устав. Везе манастира Студенице са Карловачком митрополијом у 18. веку, првенствено на основу епистоларне грађе, обрадио је Предраг Пузовић, док су Гордана Јовановић и Александар Јаковљевић у саопштењу Антропонимија области Студенице према турском попису из 1548. године обрадили антропономастички материјал на узорку становника тринаест села која су се налазила у непосредној околини манастира Студенице.

На самом скупу прочитана су и у зборник су уврштена и два саопштења из сфере црквеног права. У првом – под називом Ктитор и игуман према хиландарском и студеничком типику – Радомир Поповић говори о односу између ктитора и игумана тих манастира као својеврсном одразу односа световне и духовне власти. Друго саопштење – Права ктитора као изазов црквеном поретку – написао је Зоран Крстић. Аутор се у њему успешно бави анализом „тамне“ стране ктиторског права, како је сам назива. Он из нове и важне перспективе показује како се на плановима канонског статуса клирика, врсте богослужења у ктиторским црквама и права својине над ктиторским здањем могу десити – и дешавала су се – кршења доброг црквеног поретка, односно нарушавања основних еклисиолошких принципа. Весна Сара Пено у раду Црквено појање у контексту богослужбене реформе и исихастичког покрета у 14. веку истражује ишчезавање облика азматске музичке праксе и појаву калофоније, која, између осталог, резултује и покушајима изражавања идеала исихастичког безмолвија музичким вокабуларом.

Временски оквири којима је омеђено наше данашње излагање условили су краткоћу приказивања резултата радова обједињених у зборнику Манастир Студеница – 700 година Краљеве цркве. Искрено се надамо да уваженим колегама чији се радови налазе у њему тиме није учињена превелика неправда. Сигурни смо, међутим, у то да се и из овог сведеног излагања, а поготово пажљивим читањем студија о којима смо данас овде говорили, може стећи утисак да су њима досадашња истраживања о краљу Милутину, његовој студеничкој задужбини и времену њеног настанка допуњена и проширена, те да је, самим тим, научни скуп који им је посвећен испунио своју сврху.

Научне резултате овог зборника можемо сажети на следећи начин: Краљева црква у Студеници, коју су осликали солунски зограф Михаило Астрапа и његова дружина, исход је нове српске градитељске синтезе, а њој је посебно допринео архиепископ Данило II. Она, као и друге Милутинове задужбине, представља преокрет у српској сакралној уметности, преокрет који је укључује у предводничке токове архитектуре и сликарства православног света оног доба. Црква је освећена највероватније по поретку забележеном у рукопису писара Драгомана Студеничког из 1286; у њој се богослужило у складу с монашким богослужбеним уставом, који су пратили одговарајући музички напеви.

Милутинов градитељски подвиг у Студеници, поред те цркве, обухвата и реконструисану манастирску трпезарију, дограђени анекс испред западне капије и монументални конак уз југоисточни део обимног бедема. О Краљевој цркви не може се говорити уколико се у обзир не узме и Немањина задужбина, коју је краљ Радослав на основу наследног ктиторског права проширио припратом и у којој се подједнако пажљиво неговао култ прародитељства. Примећено је да се олтарске преграде тих цркава разликују у мери у којој су се разликовале теолошке визије оних што су их подизали.

У зборнику је решено питање наследника Милутиновог престола као камена спотицања српско-византијских односа, истражене су Светостефанска хрисовуља и хрисовуља цара Душана за манастир Бањску, расправљано је о односу ктитора и игумана у Савиним типицима и указано на могуће злоупотребе ктиторског права у теолошко-канонском животу Цркве.

Такође је скренута пажња на промене у разумевању светитељских култова Милутиновог времена, посебно на одлучујуће кораке у стварању сабора српских светитеља, у који се, поред династичких култова, укључују и култови светих архијереја и пустиножитеља.

Указано је и на везе манастира Студенице с Карловачком митрополијом у 18. веку,

представљена су антропонимијска истраживања студеничке околине у 16. веку, анализиран је култ Светог краља у бугарској писаној и усменој традицији, као и у ликовној уметности, и дато је критичко издање Синаксарног житија светог краља Милутина патријарха Данила Бањског.

Није на одмет запазити и то да се међу поменутим темама неке појављују први пут, док су се другима научници претходних генерација већ бавили. Као да су учесници студеничког скупа – надахнути Милутиновим приступом стваралаштву – истовремено својом писаном речју подизали нове задужбине, али су и обнављали стара рукоположења родитеља и прародитеља својих, проширујући и продубљујући њихова сазнања. То, опет, представља знак наде да ће се ова истраживања наставити и у будућности. Неке од тема тек ће крочити на научну сцену, док се друге већ назиру на страницама овог зборника. Илустрације ради, навешћемо само питање посвећивања храма или именовања цркве, како га поједини од поменутих аутора називају. Нама се чини да се у правилном и потпуном сагледавању и решавању тог проблема не сме заобићи темељни хеортолошки принцип по којем су формирани сви значајни празници црквене богослужбене године, а који је краљу Милутину и његовим савременицима био добро познат, јасније и очигледније него што се то нама данас може учинити. О чему је реч? У црквеном празничном календару након великог, примарног празника увек следи мањи светачки спомен, то јест прослављају се такозвани секундарни актери празника. Тако се после празника Рођења Христовог прославља Сабор Пресвете Богородице, после Крштења Христовог Сабор Светог Јована Крститеља, после Сретења Господњег Свети Симеон Богопримац и пророчица Ана итд. Органску повезаност тих празника истичу црквена химнографија, отачка тумачења и сам литургијски начин њиховог прослављања. Када знамо за то, постаје нам очигледније да је Милутиновом одабиру Светих Јоакима и Ане за патроне нове цркве у студеничком комплексу могао допринети и овај lex orandi – закон молитве – по којем се великој, централној студеничкој цркви, посвећеној Мајци Божијој, природно придружује други, мањи храм, посвећен њеним родитељима.

Студенички скуп, рецимо и то, одржан је у навечерје значајних јубилеја – 800 година српске краљевине и 800 година аутокефалне Српске архиепископије – и он их истовремено и најављује и указује на начине истраживања, сагледавања и тумачења научних питања везаних за њих.

Одлуком да се други део скупа посвећеног Краљевој цркви одржи не само крај ње него и њој – у складном низу прожимања радних сесија скупа и манастирских богослужења – Организациони одбор омогућио је учесницима да оно што су говорили и писали о задужбини безбројног украситеља светих цркава истовремено доживе и искусе у њој. На тај начин, сигурни смо, њихово разумевање и тумачење цркве Светих Јоакима и Ане Стефана Уроша, праунука светога Господина Симеона и унука Првовенчанога краља Стефана, сина великога краља Уроша и краља свих српских земаља и поморских, како је Милутин назван у ктиторском натпису своје задужбине, били су надахнути и продубљени.

Извор: Српска Православна Црква

Нема коментара:

Постави коментар