понедељак, 27. март 2017.

Патријарх Иринеј: "Не приступајте олако Чаши Господњој! Припремите се постом, молитвом...''

Нека је на спасење наших душа и тела наших Света Литургија, нека су благословени дани овог Великог и Часнога поста у коме се налазимо, браћо и сестре. Нека је благословено и ово свето сабрање у овом Дому Божјем, Дому Господњем, у коме смо се окупили да се заједнички Богу помолимо. Јер, по речима једног од Апостола, „молитва многих има велику снагу пред Богом живих“. У име тог Господа, у име тог благослова Божјег, данас смо се сабрали на овој Светој Литургији, у овом дивном новом храму посвећеном великом Чудотворцу из рода нашега, Светом Василију Острошком.

Ово су дани, браћо и сестре, Великога и Часног поста. Један велики Апостол за ове дане каже: „Ово су најбољи дани када треба да мислимо о Господу своме, када треба да размишљамо о себи, о своме животу овде на земљи, да размислимо откуда смо овде дошли и шта је смисао нашега доласка на овај свет. Да ли је човек неко биће које треба да се појави и да брзо нестане из овога света и да свагда нестане у своме постојању или човек има неку најаву?! Има, браћо и сестре, велику намену.

Господ нас је створио и послао у овај свет да користимо његово добро, његово дело, јер све ово што видимо, свет у коме живимо, није то никаква случајност, нити је постало само од себе. Све је то по промислу Божјем створено и ми смо у овоме свету такође по промислу Божјем послати, са душом бесмртном и са ликом Божјим.

Кажем, са ликом Божјим: Човек је боголико биће, својим ликом и даровима којима располаже (које је Бог дао) сличан је Богу, и зато је најсавршеније биће и најсавршенији створ у овоме свету.

Велико је и дивно је када бацимо поглед на свод небески, па кад увече видимо онај рој звезда, Месец, или у току дана видимо Сунце, а не видимо звезде које су безбројне и многе, па кад бацимо поглед на земљу – шта све земља садржи и има, а све то служи нама људима. То је Бог дао нама на услугу као дар свој.

А тек онда када погледамо сами себе? На једном старом делфиском манастиру у Старој Грчкој писало је: „Упознај самога себе“. Отуд, највећа тајна на овоме свету је човек. Тајна је све ово што видимо и оно што не видимо, али човек је највећа тајна. Зато је наш велики песник Петар Петровић Његош, Владика Црне горе, рекао: „Човек човеку је тајна највећа“. И заиста, нема веће тајне од самога човека. Када погледамо себе, свој организам: човек има разум, има слух, има вид, има срце и друге органе – све то врши једну савршену службу. Ми се данас дивимо многим изумима људским, који су сигурно за дивљење, али смо ми сами за највеће дивљење, са својим животом, са својом бесмртном душом. Па кад смо тако велики пред лицем Божјим, да ли смо створени  само да бисмо се појавили и да бисмо сутра телом својим нахранили оне црве и друга бића?! Не, браћо и сестре!

Колико је човек велики и какву тајну он представља, то нам најбоље говори Господ наш Христос, син Божји, који је дошао к нама да нам укаже на пут којим треба да идемо, онај првобитни пут с којег је наш праотац Адам скренуо, па по угледу на њега скренули и потомци његови. То скретање је било све веће и веће, тако да га нико није могао повратити на тај пут. Ни пророк старозаветни, а било је великих пророка у Староме Завету. Ни анђео с неба да је дошао.

Било је потребно да сам Бог дође нама. Како да нам дође? Да л’ у светлости својој, у сјају, у моћи својој? Не. Дошао је као један од нас. Јер, како бисмо ми људи могли поднети близину и присуство Божје? Ми не можемо да гледамо у Сунце од силне светлости, а како бисмо тек могли да гледамо у Онога који је и Сунце створио?!

Пре неко вече приказано је на Телевизији тумачење земље и онога што се дешава на њој, па кажу „били су милиони, милиони и милијарде године“. И заиста, ако има неке истине у томе, зар милиони и милиони година светли то Сунце, и никако да изгуби топлоту, никако да изгуби светлост, него, ето, врши своју мисију, осветљава дан, загрева земљу, загрева људска бића и биље на земљи. Ми не бисмо могли да живимо без те светлости, а, ето, то постоји нама да служи. Па замислите када би се Бог појавио у својој сили, ко би могао да поднесе његову близину? Зато се Господ и јавио онако како би био доступан нама, да приђе к нама, да га видимо и познамо. Он се открио силно чудесним делима својим, чудесним речима својим. Кажу савременици и они који су следили његове речи, и они који су гледали да га осуде за све што је чинио – никад нико није тако говорио као што је Господ говорио, и нико никада није тако чинио дела која је Господ чинио. Тиме је открио да је Господ Бог свемогући.

Од тих чудесних дела његових ми смо чули данас у Светом Јеванђељу како је исцелио једног тешког болесника, ђавоиманог, који је био епилептичар. Отац тог болесника је, у време док је Господ био на  Тавору са своја три Апостола, молио Апостоле да га исцеле, јер је чуо да Господ Христос чини чудесна дела, али га Апостоли нису могли исцелити. А зашто га нису могли исцелити? На то је Господ говорио: „Због слабости ваше вере“. И Апостоли су тада били слаби у вери, јер још није дошао Дух Свети да их просвети, да их учини моћним и силним. Па кад је онда поново отац дошао, обратио се Христу и рекао: „Доведох сина свога. Ако можеш то учини, помози му“. А Господ му каже: „Ако имаш вере, све је могуће ономе ко верује“. А он видевши да му је била слаба вера, узвикнуо је: „Господе, помози моме неверју, исцели сина мога“. Тада га је Господ исцелио, постао је здрав, и показао своју моћ и љубав према свима онима који пате и страдају.

Ето, то нам говори, браћо и сестре, колика је моћ вере. Каже Господ: „Када бисте имали вере као зрно горушичино, казали бисте овој гори: премести се – и она би то учинила“. Но. Господ је показао много већа и силнија дела од премештања горâ. Господ је исцелио многе болеснике, многе невољнике. И не само Господ! Ево овај храм је посвећен Светом Василију Острошком Чудотворцу! Само Господ Бог зна колики је број чудеса овај велики светитељ учинио. За нека знамо, нека су записана, али је много више оних за која не знамо, она које су људи доживели као интиму благодати Божје, и отишли препорођени са новим животом, новом надом, новим осмишљењем свога живота. То само Господ зна. Чиме то чине? Да л’ то чине Светитељеве сухе кости? Не, Господ који је у њему и у свима нама. И у Цркви његовој. То Господ чини, браћо и сестре.

Наша Црква и наш хришћански народ је имао велики број светих  угодника Божјих. Многи су били чудотворци, не својом силом, него силом Божјом, силом Христовом, силом и благодаћу Духа Светога. Ту силу и ту благодат Духа Светога и ми сви имамо. Примили смо га у крштењу. Оног Духа којег су Апостоли примили на дан Свете Педесетнице и постали њиме учитељи целе васељење и целог рода људског, и ми примамо у Светој тајни Крштења. Зато се велике благодати Божје лишавају сви они који нису крштени.

Зато Црква позива да будемо сви учесници у животу Духа Светога и Дух Свети да буде учесник у животу нашем. То ми имамо, а тек шта да кажемо за благодат Божју коју примамо Светим Причешћем? Ту је тек величина благодати Божје. Тад нам се сâм Господ даје. Не као дар, не као благодат, него сâм Господ који кроз Свето Причешће постаје једно са нама и ми једно са њим. И све оно што Бог има у апсолутном смислу, то ми имамо да примимо по моћи наше природе онда када смо крштени, када смо миропомазани и онда када примамо свето Причешће.

Зато не треба никада олако приступати Чаши Господњој. Треба се припремити постом, молитвом, уздржањем од свега рђавога и злога да бисмо што достојније примили Господа у себе. Кажу Свети Оци: „Ни пчела неће да уђе у смрдљиву кошницу. Ни Дух Свети неће да уђе тамо где је духовна нечистота срца у људи“. А ми постом, молитвом, свим тим хришћанским врлинама чинимо да очистимо себе и да учинимо себе достојним домом Духа Светога.

Нека је благословен овај дан, браћо и сестре! Нека сте благословени ви који сте одредили данашњи дан да дођете у храм да се Богу помолимо. Имамо ми премного дана,  браћо и сестре, да радимо за оно што је потребно нашем телу, али нам је Господ одредио један дан у недељи да тај дан посебно посветимо Богу, а када кажем „посветимо Богу“ – ми себи тај дан посвећујемо. Ми себе чистимо, себе препорађамо, себе Богу приводимо да би Бог био с нама. Зато долазимо у свете храмове, и не треба никад да пропустимо недељни дан, празнични дан да не дођемо у свети храм.

Знате, они који се искрено Богу моле, који искрено верују, када буду на Литургији, на молитви, осећају неку тајанствену радост у себи, неки дар Божји који се доживљава као радост. А то је ништа друго него почетак оног живота у Господу, у Царству његовом које је Он обећао. Ми већ доживљавамо то Царство Божје овде на земљи, у храму, на молитви, онда када чинимо добро дело... Знате, када учините неком неко дело које је нужно за некога, или поучите неком речју, ви сте учинили једно велико добро себи и доживели велику радост, и то је лепота и смисао нашега живота.

Нека би дао Бог да и ми имамо веру какву су имали наши Свети Оци, наши велики Свети преци. Као што је имао Свети Василије Велики, који је много пострадао од људи рђавих и грешних, али је све то препустио Богу, и Бог га је прославио нетљеним телом његовим, телом које чини силом Божјом велика и чудесна дела Божја. На славу Божју, а на добро свих нас. Нека би нам дао Господ њихову веру и углед на њихов живот. То Господ жели, томе нас Црква учи, и томе, браћо и сестре, поучите и децу своју.

Не заборавите никада да је родитељ први васпитач и први учитељ своје деце. И такође, не заборавите да то што дете научи у своме дому, то остаје његов капитал за сав њихов живот. Све остало је надградња, али то што понесе и научи од својих родитеља, оно што је добро, то је оно што га прати и на чему он зида свој живот.

Нажалост, данас кад нам је разбијена породица, родитељи све мање брину о својој деци него о неким другим бригама. Зато смо и сведоци онога што се дешава у нашим животима. Само узмите дневну штампу и видите колико зала, колико невоља, колико зла чине и млади и стари зато што су од Бога удаљени. Они који су са Црквом, са Богом – таква дела сигурно неће чинити.

Нека нас Господ сачува од свега тога и нека нас упути на пут добра! Нека је благослов Божји на свима вама, на вашој деци, на вашој породици, да нас прати та благодат у све дане нашега живота – Амин.

Беседа Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја изговорена 26. марта 2017. гдине на светој архијерејској Литургији у цркви Светог Василија Острошког на Бањици. Приредио: Никола Станковић

Извор: Телевизија Храм

Нема коментара:

Постави коментар