четвртак, 25. мај 2017.

БЛАГОДАТ УВЕК ПРЕТХОДИ ИСКУШЕЊУ КАО УПОЗОРЕЊЕ ДА СЕ ПРИПРЕМИШ: СТАРАЦ ЈОСИФ ИСИХАСТА

Делање није оно што покушаш, па се повучеш, Делање је излазак на двобој, да победиш и да будеш побеђен, да добијеш и да изгубиш, да паднеш и да устанеш, да све развејеш, да очекујеш бopбy и битку до свог последњег даха.

И да не будеш превише самоуверен све док ти душа не напусти тело. Чак и када се буде узносила ка небу, може очекивати да већ следећег часа буде збачена у ад. Рекао бих да се пад и дешава управо у том магновењу. Човек стога не треба да се чуди променама, него мора, напротив, имати у виду да му припада и једно и друго.

Знај да благодат увек претходи искушењу као упозорење да се припремиш. Чим приметиш благодат, стегни се: „Рат је објављен! Пази, земљани човече, са које ће стране напасти злобник!“ Често он брзо дође, а често и након два – три дана. Али ћe, у сваком случају, доћи. Нека утврђења буду чврста: сваке вечери исповест, послушност старцу, смирење и љубав према свима. Тако ћеш олакшати тескобу.

Сада, ако благодат дође пре очишћења и томе слично – молим те да будеш опрезан и чиста ума.

Благодат се дели на три врсте: очишћујућу, просветљуjyћy и на благодат савршенства. На три врсте дели се и живот: на природни, натприродни и противприродни. У оквиру ове три врсте, човек узлази и силази. Постоје и три велика благодатна дара која човек задобија: созерцање, љубав и бестрашће.

Делању садејствује благодат очишћења која помаже у очишћењу. Свакога, ко се покајао, на покајање је побудила ова благодат. Све што човек чини дело је благодати, чак и ако није свестан да је поседује. Без обзира на то, благодат га одгаја и руководи. Сагласно напретку који је постигао, човек се уздиже, спушта или остаје на истом ступњу на којем је и био. Ако има ревности и самоодрицања, узноси се до созерцања, за којим следи просветљење божанским знањем и у извесној мери бестрашће. Ако охладни његова ревност и усрђе, прекида се и дејствовање благодати.

Што се тиче онога који се моли са знањем, а што си споменуо у свом писму, то је онај који зна за шта се моли и шта тражи од Бога. Онај ко се моли са знањем не празнослови и не тражи ништа излишно. Напротив, он зна и место, начин и време. Тражи оно што одговара и користи његовој души, умно општи са Христом, хвата га и поседује: „Heћу те“; каже, „отпустити у векове!“

Онај ко се моли тражи отпуштање грехова, тражи милост Господњу. Ако се моли за велике ствари пре времена, Господ му их не даје, јер Он даје по утврђеном реду. Међутим, уколико молитељ настави да досађује својим захтевима, Он допушта духу прелести да подражава благодат и да те обмане, показујући ти једно уместо другог. 3бor тога није корисно тражити прекомерно. Уколико и будеш услишан пре очишћења, пре него што томе дође ред, те прекомерности ћe се претворити у змије и постаће штетне. Ти имај чисто покајање и послушност према свима, и благодат ћe, и без да је тражиш, доћи сама.

Слично младенцу који још замуцкује, молитељ тражи од Бога његову свету вољу. Као преблаги Отац, Бог му даје благодат, али му даје и искушење. Уколико без роптања поднесе искушење, благодат се увећава. Колико се увећава благодат, толико се увећавају и искушења.

Када се демони приближе да би започели битку, они не нападају тамо где ћеш иx победити војујући без роптања него баш траже слабу страну. Тамо где иx најмање очекујеш проваљују зид тврђаве. И када душу затекну немоћну и тај део слабим увек га ту побеђују, и чине одговорним.

Тражиш од Бога благодат? Уместо благодати, Он попушта искушење. Ниси у стању да издржиш битку и падаш? Heћe ти се дати никаква додатна благодат. Поново тражиш? Поново искушење. Поново пораз? Поново лишавање, и тако до краја живота. Према томе, мораш да изађеш као победник. Супротстављај се искушењу до смрти. Падај као леш у борби, вапи на земљи као одузет: „Никада Те нећy напустити, најслађи Исусе! Никада Те нећу оставити! Heћy се разлучити од Тебе у векове и ради Твоје љубави издахнућу на попришту!“ Изненада, Он ћe се појавити на попришту и узвикнути из вихора: „Овде сам! Опаши сада као човек појас свој и пођи за мном“ (в. Јов 38,1-3). Сав у све- тлости и радости, ти ћеш одговорити: „Авај мени, несрећноме! Авај мени, лукавом и бескорисном!“ Ушима слушах о Теби, a caga те око моје виgи! 3бoi тога прекоревам самога ceбe, и кајем се у праху и пепелу (Јов42, 5-6).

Тада ћеш се испунити божанственом љубављу. Твоја душа ћe rіламтети као и Клеопина (в. Лк 24, 1 в-32). У тренутку искушења нећеш оставити платно и побећи наг (в. Мк 14, 51-52), него ћеш трпељиво подносити тескобу [жалост] и размишљати: „Као што је прошло и једно и друго искушење, тако ћe проћи и ово!“

Међутим, када очајаваш, и када негодујеш, када не трпиш искушење, тада се, уместо победе, непрестано мораш кајати: због погрешака учињених током дана, због немара током ноћи. Уместо да задобијеш благодат на благодат, умножаваће се твоја тескоба.

И зато не страхуј и не плаши се искушења. Чак и ако много пута паднеш, ти устани. Не губи хладнокрвност и не очајавај. То су облаци и они ћe проћи.

И када уз садејство благодати која те очишћује од свих страсти прођеш све то што чини geлaњe, твој ум ћe окусити просветљење и кренути ка созерцању.

Прво созерцање тиче се свега постојећег.

Да је Бог све створио ради човека, па чак и самим анђелима одредио да му служе. Какво је достојанство, каква је величина, какво је велико предодређење човека, тог даха Божијег! Не да овде проживи кратке дане свог изгнанства, него да вечно живи уз свог Створитеља! Да гледа божанствене анђеле, да слуша њихово неизрециво појање! Каква радост, каква величина! Тек што се оконча овај наш живот и затворе се ове [телесне] очи, истог тренутка отварају се друге и започиње нови живот. То је истинска радост, којој више нема краја.

Када о томе размишља, ум се погружава у неки мир и савршено спокојство. Оно се распростире и по читавом телу, и човек потпуно заборавља да постоји у овом животу.

Таква созерцања смењују се једна за другим. То не значи да ми сами стварамо неке представе у свом уму. Напротив, то је дејствовање благодати која уноси мисли и погружава ум у созерцање. То не ствара сам човек. То долази само по себи и одвлачи ум у созерцање. Ум се тада проширује и осим тога постаје други. Просветљује се. За њега је све отворено. Он се испуњава премудрошћу и као син поседује исто што и његов отац. Он зна да је ништа, да је блато, али зна и да је син Цара. Иако ништа нема, он поседује све. Испуњава се богословљем. Незасито вапи и са пуном свешћу исловеда да је његово суштаство сасвим ништавно. Његово порекло је земља, али је његова животна сила дах Божији, тј. његова душа. Душа лети право у небо! „Ја сам удисај, дах Божији. Све се растворило и остало у земљи из које је и створено. Ја сам син вечнога Цара! Ја сам бor по благодати! Ја сам бесмртан и вечан! Ја сам, након једног јединог тренутка, у близини мог небеског Оца!“

То је истина о човековом предодређењу. Да је због тога створен и да мора да се врати тамо одакле је и потекао. Таква су созерцања која обузимају духовног човека. Он ишчекује тренутак када ћe напустити ову земљу и када ћe његова душа узлетети ка небесима.

Према томе, буди xpaбap, чедо моје, и у тој нади трпи сваки бол и жалост, будући да ћемо се ускоро удостојити свега тога. То је исто за свакога од нас. Сви смо ми чеда Божија. К Њему вапимо дан и ноћ. И нашој слаткој Мајци, Свевладичици, која оне који јој се моле никад не оставља.


Извор: Манастир Подмаине

Нема коментара:

Постави коментар