11111111111111

Претражи овај блог

петак, 14. август 2015.

ОДИЈУМ БУДАЛА

Да би се нешто променило потребно је то исмејати, мислили су наши сатиричари. Показати нешто толико очигледним да је та очигледност једноставно сама по себи смешна. То је као када залепимо етикету са ласцивним коментаром некоме иза леђа. Није смешна та порука, па ма колико духовита била а обично није, него то што је сама жртва не види. То је смешно у ствари. То што онај кога се једино тиче не види оно што му је написано. Или, не види оно што му се догађа ако посматрамо из једне шире перспективе.

Тај смех постаје израз и олакшања јер њиме знамо да етикета није завршила на нашим леђима али онда постаје заиста упитно шта је смешно из једне шире перспективе онога што нам се догађа. Сви су се смејали Домановићевој довитљивости и хумору, он сам није. Умро је у 35. години живота као тежак алкохоличар и као неко ко није могао да се смеје ономе што је написао. Једноставно је видео да оно што пише нам се и догађа и видео је да осим смеха није другачије допро до умова других. А смех је сумњив вентил. Мало ко у ствари схвата да се исмева самом себи смејући се другима. Или, баш због тога што то схвата тако громко се и осмехује. Сетимо се оног примера са етикетом. Једноставно, смех је знак да се није догодило нама. Зато је и битно то питање смеха из оне шире перспективе смеха над догађајима који нас окружују. Па, то се нама догађа... шта је ту смешно? Не кажу за џабе да је потка комедије иста као и трагедије. Лудила као и заљубљености. Таква нам је природа и шта ћемо ту сада? Ништа... да се смејемо док не заплачемо и да будемо заљубљени док не постанемо луди. Или, још горе, неосетни за све око нас осим тог смеха којим и потврђујемо да смо живи. То је веома битно за масу. Све нас!

Пре него што је постала Нова година тај празник је био одијум будала. Дан када су људи могли да забораве оно што јесу те да се литрама алкохола или чега другог уживе у сан да тај дан заиста нешто говори о битности њих самих. Тада је било ко из масе себе могао да представи као кнеза и ништа му се ту, осим смеха, не би одговорило. То је био дан када је маса могла себе видети као племените, као људе чији животи имају смисао а они сами сврху. Као неки кнезови или племићи. И пошто та варка траје само један дан смех је био залог трајности те илузије која је ипак у крајњој анализи трагична. Пошто тај дан пролази а бесмисао већ са јутром чека. Као и отрежњење. Као и живот који није илузија. Али се зато смехом одржава као постојан те се њиме и ишчекује онај следећи када ће машта напокон постати реалност. Те и ако траје један дан ипак је то био онај наш дан. Дан када смо престали да будемо маса.

Кажу да се Христос није никада смејао, церекао. Можда зато што није имао потребу да икуда бежи. Једноставно је прихватио вољу Оца а у самом страдању, издаји најближих, разорењу Града којег је тако волео те милиона и милиона уништених живота ради Његовог имена није налазио ништа забавно или смешно. То додуше и није смешно... али зашто се онда управо томе смејемо? Шта је смешно у томе што смо мала, сиромашна и необразована земља? Шта је смешно да сваку прилику коју смо имали ми смо пропустили и ту традицију гајимо још од када смо се од Турака ослободили! Убијамо најбоље а пуштамо да нам најгори владају.... и онда им се смејемо. Осећамо се супериорним када знамо да су неспособнији изнад нас те да је то правило. Лако је прихватити неспособног. Способне убијемо. То је знао Домановић па је ваљда и писао тако реску сатиру којој су се сви осим њега смејали. Заиста, шта је тачно смешно у томе што је сатира Радоја Домановића и даље актуелна? Што и даље имамо исте међуљудске проблеме као и државно устојство те иако смо прешли са монархије преко комунизма на демократију нисмо успели да променимо ништа? И, то је смешно? То што смо на почетку прошлог века имали исти број становника као Британија а данас само десет посто од становништва те исте државе! Или је смешно то што више од трећине становништва живи у једном једином граду док остали или покушавају у тај град да дођу или саме становнике тог града презиру као да нисмо припадници истог народа. Зар је смешно што синдром „покондирене тикве“ и даље неприкосновено влада нашим односима док је „Мистер Долар“ преузео апсолутни монопол над опхођењем какво имамо заузети према другом људском бићу? И, то је смешно? Да ли тај приступ властитим смехом одобравамо гледајући разне Ивановиће и њему сличне како праве комедију од људи које смо ипак ми изабрали да владају у име нас. Да воде нашу Земљу? Па, коме се заправо смејемо? Па нису они са Марса пали! Ми смо их изабрали! Смејемо се дакле нама. И, заиста, ко је глупљи - лопов који је дошао на власт или људи који су изабрали лопова да им влада? А то се нама дешава већ од ослобођења од Турака! Вечито неки лопови долазе на власт. О, Боже, питам се само: КАКО? Ко их доводи? Одакле баш из тако честитог народа да изникну све сами лопови, лоши свештеници, политичари без визије... Да ли се ико то запита пре него што се насмеје откривању топле воде Ивана Ивановића или тим смехом једноставно признајемо да ни нисмо за боље. Да је оних милион и двеста у Првом и милион и седамсто у Другом хиљада људи погинуло само зато да би ми могли данас безбрижно да се смејемо? Тим смехом себи потврђујући да етикета ипак није на нашим леђима. А да ли...?

Мислите о томе!

Јереј Угрин Поповић

Нема коментара:

Постави коментар