недеља, 04. јун 2017.

Силазак Светог Духа на апостоле – Педесетница – Духови – Тројчиндан

„ЈА ЋУ УМОЛИТИ ОЦА, И ДАЋЕ ВАМ ДРУГОГ УТЕШИТЕЉА, ДА ПРЕБИВА С ВАМА ЗАУВЕК, ДУХА ИСТИНЕ… “

СА ХРИСТОВИМ ВАЗНЕСЕЊЕМ „НАША ПРИРОДА СЕ УЗНЕЛА“ НА НЕБО И НА ПЕДЕСЕТНИЦУ СЕ СВЕТИ ДУХ „СПУСТИО НА НАШУ ПРИРОДУ“. ВАЗНЕСЕЊЕ УКАЗУЈЕ НА ПЕДЕСЕТНИЦУ КОЈА ЈЕ ИСПУЊЕЊЕ ОБЕЋАЊА ДУХА.

+++

ДУХ КОЈИ ЈЕ ДАТ НА ПЕДЕСЕТНИЦУ НАМ СВЕДОЧИ ДА ЈЕ ИСУС ЗАИСТА ВАСКРСАО ИЗ МРТВИХ И ДА СУ ЛИЧНИ ОДНОСИ СА ХРИСТОМ МОГУЋИ ЗА СВЕ. У СВОЈОЈ ПРОПОВЕДИ НА ДАН ПЕДЕСЕТНИЦЕ, СВЕТИ АПОСТОЛ ПЕТАР ИЗНОСИ ОВО ЈЕДИНСТВО ВАСКРСЕЊА ИСУСОВОГ СА ПЕДЕСЕТНИЦОМ:

„ИСУСА НАЗАРЕЋАНИНА, ЧОВЈЕКА ОД БОГА ПОТВРЂЕНА МЕЂУ ВАМА СИЛАМА И ЧУДЕСИМА И ЗНАЦИМА КОЈЕ УЧИНИ БОГ ПРЕКО ЊЕГА МЕЂУ ВАМА, КАО ШТО И САМИ ЗНАТЕ (ДЕЛА 2, 22). ОВОГА ИСУСА ИСУСА ВАСКРСЕ БОГ, ЧЕМУ СМО СВИ МИ СВЈЕДОЦИ. ДЕСНИЦОМ, ДАКЛЕ, БОЖИЈОМ ВАЗНЕСЕ СЕ, И ПРИМИВШИ ОД ОЦА ОБЕЋАЊЕ СВЕТОГА ДУХА, ИЗЛИ ОВО ШТО ВИ САДА ВИДИТЕ И ЧУЈЕТЕ“ (ДЕЛА 2, 32-33).

СВЕДОЧАНСТВО ДУХА О ВАСКРСЕЊУ ХРИСТОВОМ ЗАУЗИМА ИСТУ ВАЖНОСТ КАО И СВЕДОЧАНСТВО О ПРАЗНОМ ГРОБУ И О ХРИСТОВИМ ЈАВЉАЊИМА. БОГ ГА ЈЕ ВАСКРСАО „РАЗДРЕВШИ МУКЕ СМРТИ, ЈЕР НЕ БЈЕШЕ МОГУЋЕ ДА ГА ОНА ДРЖИ“ (ДЕЛА, 2, 24), ОНДА „ОН СЕ ЈАВЉАШЕ У ТОКУ ВИШЕ ДАНА ОНИМА КОЈИ УЗИЂОШЕ СА ЊИМ ИЗ ГАЛИЛЕЈЕ У ЈЕРУСАЛИМ, КОЈИ СУ САД СВЈЕДОЦИ ЊЕГОВИ ПРЕД НАРОДОМ“ (ДЕЛА 13, 31) И НА ЗАВРШНИ ДАН ПЕДЕСЕТНИЦЕ – ПОСРЕДСТВОМ БОЖИЈЕГ СМОМОГУЋЕГ ЧИНА, КОЈИ ЈЕ УЗРОКОВАН И ВОЂЕН ОД СТРАНЕ СВЕТОГ ДУХА, ЦЕЛА ЦРКВА ЈЕ ПОСТАЛА НОСИЛАЦ СВЕДОЧАНСТВА О ВАСКРСЕЊУ.

На почетку хришћанског периода, Педесетница је била једна од кључних јеврејских празника, годишње славље давања закона на Синајској гори. То је био празник обнове закона, тако да је у јеврејској тардицији ово празник који затвара пасхални период. Ученици који су након васкрсења напустили Јерусалим и пошли у Галилеју, вратили су се у свети град да прославе последњи празник пасхалног циклуса. Они нису били припремљени за догађај који ће се догодити у првој хришћанској Педесетници. Као што нису очекивали васкрсење нити вазнесење, они такође нису очекивали силазак Духа Светога.

Значај и универзалност Педесетнице се јасно открива када се овај догађај упореди са причом о Вавилонској кули (2. Мојсијева 11, 1-9) и са извештајем о Божијем Откровењу на Синајској гори (2. Мојсијева 19), а исто тако и са рабинским предањем. Насупрот Вавилонској кули, Педесетница превазилази конфузију језика и приводи језик Духу, који чини то да сваки језик на којем се јеванђеље узноси постане освештан језик. На Синајској гори је установљен Завет између Бога и Његовог народа. Они на које је Дух сишао на дан Педесетнице, су позвани да уђу у један нов заветни однос (Дела 2, 38-39). По рабинској причи која је настала под утицајем 2 Мојсијеве, глава 19, глас Бога је тобоже подељен на седам различитих гласова или на језике свих народа, а број седамдесет је означавао целокупност народа. Овде, на дан прве хришћанске Педесетнице, „огњени језици“ су раздељени на сваког члана првобитне хрићанске заједнице. Огањ симболише присуство Божије, који је на Синајској гори сишао у облику огња (2. Мојсијева 19, 18).

Свети Дух узрокује да Педесетница постане празник јединства. Већ у првом веку, иамо алузије о Педесетници као хришћанском празнику. На крају свог трећег мисионарског путовања, свети апостол Павле „хиташе, ако би му било могуће, да о Педесетници буде у Јерусалиму“ (Дела, 20, 16). Апостол Павле је желео да проведе овај дан са члановима хришћанске заједнице у Јерусалиму, за које је Педесетница која се догодила након васкрсења имала посебно место у историји и њиховом сећању. Све ово указује на чињеницу, по којој су историјски догађаји били собол онога што се у Делима (2, 1-13) описује као посебан, јединствен догађај, који је потпуно различит од давања Духа једанаесторици апостола.

Услед Педесетнице је васкрсење Христово постала присутна реалност, а не неки догађај који припада прошлости. “Не смемо само пуко рећи: Христос је васкрсао, већ Христос васкрсе, јер Он сада живи, за мене и у мени“ – речи су Калиста Вера. Ова непосредност и лично усмеравање у нашем односу са Исусом је, да се прецизно изразимо – дело Духа Светога (Kallistos Ware, “The Ortodox Way“ /Crestwood, N. Y: SVS Press, 1979/, 125). Сваки преображај у људском животу је сведочанство Христовог васкрсења и силаска Светог Духа на дан Педесетнице. Бог непрестано дела и прославља себе у Његовим светима, да бисмо познали да је Логос (Реч) постао плот, да је затим доживео смрт на крсту и васкрсао, да би ми могли примити Духа.

Васкрсење Христово је први и пресудни моменат у животу Цркве, моменат који је четврто јеванђеље назвало “последњи дан“ (η εσχατη ημερα, Јован 6, 39-40, 44). Кроз силу Духа Светога, Црква живи и креће се ка васкрсењу. Визија коначног циља је дата у књизи Откровења: “Ево, Скиније Божије међу људима, и Он ће становати с њима, и они ће бити народ Његов, и сам Бог ће бити са њима“ (21, 3) и може се протумачити једино у контексту богослужења и сведочења хришћанске заједнице, за коју је оваплоћење (“Логос постаде плот и настани се међу нам“, Јован 1, 14) почетак, а Његово васкрсење крај, што је већ присутно у историји. Педесетница чини све ово присутним и даје значај времену у историји.

Давање Духа на дан Педесетнице, нема ништа заједничког са давањем Духа на вечери првог Васкрса. Дух који је дат на Васкрсу је нешто више од духовне силе и благодати која је дата апостолима, њиховом “рукоположењу“ или “посвећењу“. То укључује све духовне дарове који су дати целом Телу Христовом, све пророчке и харизматске дарове. Постоје два различита момента давања у два различита времена једног и истог Духа. На Педесетници излив Духа је остварен ради испуњења новог живота, који је започет са Христовим давањем Духа на Васкршњи дан. И када Црква уђе у задњи дан, то ће бити испуњење Педесетнице.

Дух је дат на Педесетници ради свеопште објаве јеванђеља у свету. Са Педесетницом, Црква почиње  њен пут служења и сведочења. Овде је значајно да се у црквеном календару броје недеље “после Педесетнице“ до припремних недеља за Велики пост. Ова пракса просто означава да за Цркву Педесетница има кључно место – од њеног почетка, кроз недеље, године, векове… Све је виђено и изражено у светлости васкрсења и Педесетнице, јер су то завршни догађаји у историји спасења.

Код апостола Јована, давање Духа још не узрокује јавну универзалну мисију. Апостоли се враћају њиховим домовима у Галилеји, где настављају да се баве својим пређашњим пословима (Јован 21, 1-3). Њихова јавна мисија почиње са Педесетницом. Са првим давањем Духа који је описан код Јована, месијанска заједница је сједињена са прослављеним Телом Христовим. Апостоли су се променили – нова заједница је заснована путем Христовог дувања Духа на њене чланове. У том смислу, Црква је рођена са њеним служитељима – заједница је основана давањем Духа у ноћи првог Васкршњег дана. Али ипак, једино је у Педесетници Црква “крштена“ и дата јој је пуноћа духовних дарова за њено ширење (F. X. Durwell, “The Resurrection“, A Biblical Study /New York: Sheed&Ward, 1960/, 186).

Плод васкрсења, вазнесења и Педесетнице је Црква, у којој се ови завршни  догађаји у Христовом животу, поново доживљавају и потврђују. Њихово значење је објављено у богослужењу и у Светим тајнама Цркве и трајни ефекти живота, смрти и васкрсења Христовог су осведочени од чланова Тела. Црква непрекидно сведочи истину оваплоћења, смрти и васкрсења Христовог. Дух у Цркви утире нови пут, и покреће је “све до краја земље“ (Дела 1, 18).

 Према: Веселин Кесић, „Први дан нове твари – васкрсење и хришћанска вера“

Свети Григорије Палама: ДУХ КОЈИ РАЗБИЈА ОКОВЕ ГРЕХА И РОПСТВА

А када се навршило педесет дана по Васкрсењу, чега се данас опомињемо, и када су сви ученици били сабрани заједно, једнодушно боравећи у одаји оног светог места, а такође и у одаји своје душе, сваки усредсређен духом, јер сви су се у тиховању посветили молитви и појању свештених песама Богу, настаде – вели еванђелист Лука – >шум са неба, као хујање силнога ветра, и напуни се сав дом где они сеђаху< (Дап 2, 2)

У последњи дан великог празника, то јест на Педесетницу, стаде Исус, како проповеда богослов и еванђелист Јован, и повика: Ко је жедан нека дође Мени и пије! А ово рече о Духу кога требаше да приме они који верују у Име Његово (Јн 7, 37-39). И после Васкрсења, Он је дунуо на ученике Своје и рекао: Примите Дух Свети! (Јн 20, 22).

Тако је овај глас (Исусов) предзнаменовао овај шум, а то што је дунуо на ученике предзначило је овај дах, који се сада бурно разделио са висине и пустио са неба велики и моћни шум, који позива сву земљу под небесима, а свима који са вером приступају дарује благодат и усељава се у њих. Јавља се са силом, све побеђује, гази зидове лукавога, уништава  градове и сва утврђења непријатељска, смирује онога ко се преузноси, узноси онога ко је смирен у срцу, утврђује оно што је било рђаво постављено, разбија окове греха и одрешује окове ропства. Испунио је дом у коме су се они налазили, чинећи га духовном купељи, и тако се остварило оно обећање Спаситељево, које је дао када се узносио: Јован је крстио водом, а ви ћете се крстити Духом Светим, не дуго после ових дана (Дап 1, 6). Он је такође показао оправданост назива који им је дао, јер су силом овога шума са небеса апостоли заиста постали >синови грома<. И показаше им се раздељени језици као огњени, и сиђе по један на свакога од њих. И испунише се сви Духа Светога и стадоше говорити другим језицима, као што им Дух даваше да казују (Дап 2, 3-4).

Окончана су та чудесна дела која је Владика свршио у телу, показујући да је Он, по својој ипостаси, Син Јединородни Који се на крају времена сјединио са нама. Сада почиње да се свршава оно што пројављује Духа Светога у Његовој сопственој ипостаси, да бисмо познали, а такође и усвојили, велику и поклоњења достојну тајну Пресвете Тројице. Дух Свети је заиста деловао и раније – тако што је говорио кроз пророке и најављивао будуће, а деловао је и кроз ученике када су изгонили демоне и исцељивали болесне. Сада се кроз огњене језике показао свима у својој ипостаси и као Господар на престолу, отпочинуо је на ученицима Христовим, учинио их оруђима Своје силе.

Протојереј Георгије Флоровски: ЦРКВА – ТЕЛО ЖИВОГА ХРИСТА

(Део из: The Church: Her Nature And Task, London 1948)
Христос Господ је једина Глава и једини Учитељ Цркве „на Коме сва грађевина, складно спојена, расте у храм свети у Господу, у Кога се и ви заједно уграђујете у обиталиште Божије у Духу“ (Еф 2, 21-22).

Строго говорећи, Месијанска заједница коју је сабрао Исус Христос, није још увек била Црква, пре Његовог Страдања и Васкрсења, пре него што је на њу било ниспослато „обећање Очево“, када се обукла у силу с висине и када се крстила Духом Светим (Лк 24, 49; Дап 1, 4-5) у Тајни Педесетнице. Пре него што се победа Крста открила у свеславноме Васкрсењу, Црква је још увек била sub umbraculo legis („под сенком Закона“). Било је то још увек навечерје испуњења. Педесетница се збила да би посведочила и запечатила победу Крста. „Сила са висине“ је ушла у историју. Заиста се открио и започео „нови еон“. И светотајински живот Цркве јесте управо настављање Педесетнице.

Силазак Светога Духа је био највише Откривење. Дух-Утешитељ, у „страшној и непојмивој тајни“ Педесетнице, једном и занавек, улази у свет у коме никада пре тога није присуствовао на начин на који сада започиње да обитава и пребива. На дан Педесетнице, преобилни извор Воде Живе почиње да вруја овде на земљи, у свету који је већ искупљен и измирен са Богом у распетоме и васкрсломе Господу. Долази Царство Божије, јер Дух Свети и јесте Царство (Јн 16, 7). Али, „долазак“ Духа, зависи од „одласка“ Сина (Јн 16, 7). „Други Утешитељ“ силази да сведочи о Сину, да открије Његову славу и запечати Његову победу (15, 26; 16, 7, 14). Заиста, у Духу Светоме Сам прослављени Господ изнова долази, односно враћа се Својој пастви да би са њима обитавао заувек (15, 18, 28)… Педесетница је била мистично освештање, крштење целе Црква (Дап 1, 5). Ово огњено крштење је свршио Господ, јер Он крштава Духом Светим и огњем (Мт 3, 11; Лк 3, 16). Он је ниспослао Духа од Оца, као залог, у наша срца. Дух Свети је Дух обновљења у Христу Исусу, „сила Христова“ (2 Кор 12, 9). Духом препознајемо и исповедамо да Исус јесте Господ (1 Кор 12, 3). Дело Духа у верујућима јесте управо у њиховом укључењу у Христа, њиховом крштењу у једно тело (12, 13), управо Тело Христово. Како вели свети Атанасије: „Напојавани Духом, ми пијемо Христа“. Јер – „Стена беше Христос“.

Хришћани се Духом Светим сједињују са Христом, сједињују се у Њему и образују се у Тело Његово. У Једно Тело, Тело Христово: ова изванредна аналогија коју свети апостол Павле користи, у разним контекстима, када описује тајну хришћанскога битовања, истовремено, јесте и најбоље сведочанство најдубљег опита Апостолске Цркве. То ни у ком случају није нека случајна слика, већ, пре, сажетак вере и опита. Основни нагласак светог апостола Павла је свагда на присутном јединству верујућих са Господом, на Његовом учествовању у Његовој пуноти. Као што је на то указао свети Јован Златоусти, у свом тумачењу Посланице Колошанима (3, 4), свети апостол Павле се, у својим посланицама, труди да покаже да верујући „заједниче у Христу у свему“ и „управо да би показао ово јединство, он говори о Глави и Телу“. Овај израз је, највероватније, био плод евхаристијског опита (1 Кор 10, 17) и био је намерно употребљен да би се изразило његово светотајинско значење. Црква Христова је једна у Евхаристији, јер Евхаристија јесте Сам Христос, и Он светотајински обитава у Цркви која јесте Тело Његово. Јер Црква заиста јесте тело, организам и то у много већој мери него што је друштво или удружење. И можда је управо појам „организам“ најбољи савремени превод речи  „“, у смислу у коме је ту реч употребљавао савети апостол Павле.

Штавише, Црква јесте Тело Христово и Његова „пунота“. Тело и пунота - – ова два појма су узајамно и тесно повезана у мисли светог апостола Павла, и узајамно се објашњавају: Који јесте Тело Његово, пунота Онога Који све испуњава у свему (Еф 1, 23). Црква јесте Тело Христово зато што она јесте Његово употпуњење. И свети Јован Златоусти управо у овом смислу преноси мисао светог апостола Павла: „Црква је употпуњење Христово на исти начин на који глава употпуњује тело, а тело се употпуњује главом“. Христос није сам. „Он је уготовио читав род људски да следује Њему, да се приљубљује Њему и да се приброји Његовој војсци.“ Свети Јован Златоусти даље настоји: „Погледајте, како он (свети апостол Павле) представља Христа као Онога Коме су неопходни сви Његови удови. То значи да ће Глава бити употпуњена тек онда када Тело буде употпуњено (усавршено), када будемо сви заједно, сједињени и узајамно повезани.“ Другим речима, Црква је продужење и употпуњење  Светога Ваплоћења или, тачније, ваплоћеног живота Сина, и свега онога што се нас ради збило, Крста, Гроба, тридневног Васкрсења, Вазнесења на Небеса и Седења с десне стране (Молитва освештања Дарова из Литургије Светог Јована Златоустог).

(… )

Црква је јединство благодатног живота. Извор овога јединства је сакривен у Светој тајни Вечере Господње и у Тајни Педесетнице. Педесетница се профужава и бива непрестана у Цркви кроз Апостолско пријемство. Овде се не ради напросто о канонском скелету Цркве. Свештенство (или „јерархија“) је, пре свега начело благодатно, „служна Светих тајни“ или Божанскога домостроја. Свештенство није само камомски задатак, оно не припада само институционалном ткиву Цркве; свештенство је, пре, незаобилазно конституционално или структурно својство Цркве, управо због тога што Црква јесте тело, организам. Свештенослужитељи нису тек некакви „наименовани службеници“ заједнице, они нису само предводници или делегати „мноштва“, „народа“ или „сабрања“; они дејствују не само in persona eccleiae (у име Цркве), већ, првенствено, in persona Christi („у име Христово“). Они су „представници“ Самога Христа, а не верника; и у њима и кроз њих, Глава Тела, једини Првосвештеник Новог Завета, савршава, продужава и остварује Своје вечно пастирско и свештеничко служење. Он Сам јесте једини истинити Свештеник Цркве. Сви остали су само служитељи Његових Светих тајни. Они уместо Њега стоје пред заједницом; и управо због тога што Тело јесте једно искључиво у својој Глави и што се Тело сабира уједно и збира у јединство Њиме и у Њему, Свештенство у Цркви је, пре свега, служба јединства. У Свештенству органско јединство Цркве није само представљено или показано, већ је у њему, пре, укорењено, што нимало не нарушава „једнакост“ верујућих, као што ни „једнакост“ ћелије организма не бива укинута њиховим структурним различитостима: све ћелије су, као такве, међусобно једнаке, но оне се, ипак, разликују по својим функцијама, а ове разлике, са своје стране, служе јединству, омогућавајући овом органском јединству да постане свеобухватније и присније. Јединство сваке помесне заједнице правасходи из јединства Евхаристијске трпезе. И свештеник управо као свршитељ Евхаристије јесте служитељ и саздатељ црквеног јединства.

Али, постоји другачије и још узвишеније служење, а то је остваривање васеленског и саборног јединства читаве Цркве у простору и у времену. То је епископско служење и функција. С једне стране, епископ има власт рукополагања, а то, опет, није само јурисдикција привилегије, већ управо власт светотајинског делања, која превасходи ону моћ коју има свештеник. На тај начин, епископ је, као „онај који рукополаже“, саздатељ црквенога јединства на једном много ширем плану. Тајна вечера и Педесетница су нераздвојиво повезане. Дух Утешитељ је сишао тек онда када се Син већ прославио у Својој Смрти и Васкрсењу. Но, и даље постоје две Свете тајне (или Мистерије) које се не могу смешавати једна са другом. На исти начин се међусобно разликују свештенство и епископат. У епископату Педесетница постаје васеленска и непрестана, а у неделивом епископату Цркве (episcopatus unus светог Кипријана) обезбеђује се јединство /Цркве/ у простору. Са друге стране, кроз епископа,, или, тачније, у своме спископу, свака појединачна или помесна Црква укључује се у саборну пуноту Цркве, пвезујући се са прошлишћу и са свим вековима. У своме епископу свака помесна Црква, надраста и надилази своје сопствене границе и органски се сједињује са осталим /помесним Црквама/. Апостолско пријемство није толико канонска, колико мистичка основа јединства Цркве. Апостолско пријемство је више од чувара историјске непрекинутости и административне повезаности: оно је суштинско средство чувања мистичке истоветности Тела кроз векове. Но, наравно, Свештенство се никада не може оделити од Тела. Свештенство јесте у Телу и премда његовој структури. Дарови Свештенства се предају унутар Цркве (уп. 1 Кор 12).

Светопавловско поимање Цркве као Тела Христовог преузели су и на различите начине тумачили Свети оци, како на Истоку тако и на Западу, да би оно, потом, унеколико пало у заборав. Сада је, заиста, крајње време да се вратимо овоме опиту ране Цркве, који може да нам пружи чврсту основу за савремену богословску синтезу. Код светог апостола Павла и на другим местима у Новом Завету срећемо се и са другим поређењима и метафорама, но оне су свагда са истим циљем и смислом: да се нагласи присно и органско јединство између Христа и оних кији су Његови. Но, од свих тих различитих слика, слика Тела је најсвеобухватнија и најизражајнија, и представља најнаглашенији озраз основнога поимања. (Слика Невесте и њеног мистичког брака са Христом /Еф 5, 23/ изражава присно јединство. Чак и слика Дома сазданог од многога камења, чији крајеугаони камен јесте Христос /Еф 2, 20; 1 Пет 2, 6/ указује на исто: многи постају једно, а кула изгледа као да је саздана од једног камена /уп. Јерма, Пастир, Vis. II, 3, 2, 6, 8/. И опет се „народ Божији“ сматра једном целином. Нема разлога да нас овде збуњује употреба различитих речи. Главна идеја и намера је, очигледно, иста у свим случајевима.) Наравно, ниједну аналогију не треба натезати нити пренаглашавати. Идеја организма, када се примењује на Цркву, има своје границе. С једне стране, Цркву чине људске личности које се никада не могу сматрати само елементима или елементима или ћелијама целине, зато што се свака личност налази у директном и непосредном јединству са Христом и Његовим Оцем. Лично начело се не сме жртвовати ради оног „заједничког“, нити, пак, растворити у њему, јер хришћанско заједништво не сме да се изопачи у безличност. Идеја организма мора да се допуњује идејом симфоније личности, у којој зрцали Тајна Свете Тројице (уп. Јн 17, 21, 23), и у овоме је сама суштина појма католичности /саборности/. Управо због овога, у богословљу Цркве, морамо да дајемо предност христолошкој над пневматолошком орјентацијом. Јер, с друге стране, Црква као целина има своје лично средиште једино у Христу. Црква нијее ваплоћење Духа Светога, нити тек духоносна заједница људи, већ управо Тело Христово, Тело Ваплоћенога Логоса. Она нас спасава од безличности, избављујући нас и од сваке хуманистичке песонификације. Христос Господ је једина Глава и једини Учитељ Цркве, на Коме сва грађевина, складно спојена, расте у храм свети у Господу, у кога се и ви заједно уграђујете у обиталиште у Духу (Еф 2, 21-22).

Христологија Цркве нас никада не уводи у непрозирне облаке испазних спекулација нити маштарског мистицизма. Она нам, напротив, пружа једно чврсто и позитивно упориште за правилно богословско истраживање. На тај начин, учење Цркве проналази своје право и органско место у општем плану Божанскога домостроја спасења. Јер нама је, заиста, неопходно да и даље трагамо за свеобухватним поимањем тајне нашега спасења и спасења света.

Треба учинити и последње прецизирање. Црква се још увек налази in statu viae, али она, истовремено, већ јесте и in statu patriae. Живот Цркве је двострук: истовремено и на Небу и на земљи. Црква је видива историјска заједница, али она је, истовремено, и Тело Христово. Она је, у исти мах, и Црква искупљених, и Црква убогих грешника: и једно и друго истовремено. На историјском плану још увек није достигнут никакав коначан циљ. Али, крајња стварност се већ открила и јавила. Ова крајња стварност је већ ове близу, она је истински достижна, упркос историјском несавршенству, премда тек у предобразитељским облицима. Јер Црква јесте светотајинска заједница. Светотајинско овде значи ништа мање него управо – есхатолошко. Есхатон  не означава првенствено оно „последње“ у временском следу догађаја, већ пре значи  – оно „крајње“ (то јест пресудно), а то „крајње“ се остварује у порцесу историјских збивања и догађаја. Оно што није од овог света налази се овде „у овом свету“ и не укида овај свет, већ му даје нови смисао и нову вредност, то јест „превреднује“ га. Наравно, оно је још увек само предзбивање, так „залог“ коначнога испуњења. Но, Дух обитава у Цркви и то твори тајну Цркве: видљива „заједница“ слабих људи јесте организам Божанске Благодати.

Превео Матеј Арсенијевић

Епископ Калистос Вер: ДАР ХАРИЗМЕ, ЈЕДИНСТВА И ЈЕДИНСТВЕНОСТИ

У Библији се Дух Свети посличује огњу. На дан Педесетнице Утешитељ наилази на прве хришћане у виду >језика раздељених, као огњених (Дап 2, 3). Попут ветра, и огањ је неухватљив: жив, слободан, непрестано у покрету, не може се измерити, извагати или омеђити у уске границе. Ми осећамо врелину пламенова, али их не можемо затворити и задржати у нашим рукама.

Појам који се користи да би се означио вечан однос Духа према Оцу, наиме, >произлажење<, >исхођење<, не преноси нам никакву јасну и разговетну замисао. Он је попут светог јероглифа који указује на мистерију која није недвосмислено откривена. Овај израз указује на то да однос између Духа и Оца није истоветан са односом између Сина и Оца. Па ипак, нама се не саопштава каква је тачна природа те разлике. То је неминовно, пошто дејство Духа Светога не може да се одреди вербално. Оно мора да се живи и опитује непосредно.

Па опет, упркос овом тајанственом квалитету Духа Светог, православно предање чврсто исповеда две ствари у вези са Њим. Прво, Дух Свети јесте Личност. Он није само >божански прасак< (дивине бласт како сам једном чуо да га неко описује), не пука бездушна сила, већ једна од Три вечне Личности Пресвете Тројице. Упркос свој Његовој наводној неухватљивости, ми ипак можемо и заиста и ступамо у личнос(т)ни >ја – Ти< однос са Њим. Друго, Дух Свети, као трећи члан Свете Тријаде, јесте једносуш(т)ан и савечан са другом Двојицом. Он није пука функција која од њих зависи, нити, пак, посредник којег они користе.

(… )

Три ствари су нарочито упечатљиве у вези са даром Утешитеља у дан Педесетнице:

Прво, то је дар свим Божијим људима: И испунише се сви Духа Светога (Дап 2, 4). Дар харизме не даје се само епископима и клиру, већ свакоме од крштених. Сви су духоносци, сви су – у правом смислу речи >харизматици<.

Друго, то је дар јединства: Беху сви апостоли једнодушно на окупу (Дап 2, 1). Дух Свети чини да многи буду једно тело у Христу. Наилазак Духа Светога о Педесетници преокреће ефекат Вавилонске куле (Пост 11, 7). Као што твдимо у једној од химни на празник Педесетнице:

Када је највиши сишао и помешао језике, поделио је народе; Али када је разделио огњене језике, Он је све призвао јединству. Стога једногласно прослављамо Свесветог Духа.

Дух Свети доноси јединство и међусобно разумевање, омогућује нам да говоримо >једним гласом<. Он индивидуе претвара у личности. За прву хришћанску заједницу у Јерусалиму, у периоду који је непосредно следио за Педесетницом, каже се да имаху све заједничко и да код њих беше једна душа и једно срце (Дап 2, 44; 4, 32). А то треба да је знамен педесетничке заједнице Цркве у свако доба.

Треће, дар Духа Светога јесте дар различитости: огњени језици су >расечени< или >раздељени< (Дап 2, 3), и свакоме се дају непосрено. Не само да све нас Дух Свети чини једним, већ нас чини и различитим. На Педесетници мноштвеност језика није укинута, него је престала да буде узрок раздвајања. Свако је говорио као и пре тога, својим властитим језиком, али силом Духа свако је могао да разуме свакога. По мени, бити духоносац значи остварити све посебне одлике своје личности. То значи постати истински слободан, значи да ја истински постанем ја сам у својој јединствености. @ивот у Духу ризничи једну неисцрпну разноликост. Криводелање, а не светост, јесте оно што је досадно и понављајуће. Један мој пријатељ је имао обичај да суморно примети: >Каква штета што нема нових врста грехова<. Али, увек постоје нови видови светости.

Христо Јанарас: НОВА ТВАР БЛАГОДАТИ

Педесетница – силазак Светога Духа – јесте догађај који представља оснивање и устројавање Цркве. Не оснива се нека институција него са рађа >нова твар Благодати<, односно, могућност бесмртног живота који је човеку дарован од стране Бога. Због тога Педесетница – силазак Светога Духа – и није догађај који се одиграо >изједна< него је то чињеница која трајно сачињава и устројава Цркву.

Црква је Вечера, чин једења и пијења. Међутим, да би подарило живот (а не да служи привременом преживљавању), то једење и пијење претпоставља животворно деловање Светога Духа, односно, претварање пропадљиве хране у храну непропадљивости, у могућност вечног живота, у >лек бесмртности<. На сваком евхаристијском сабрању Црква призива Светога Духа Божијег да изврши то егзистенцијално претварање: >Ниспошљи Духа Твога Светога на нас и на ове предложене Дарове. И учини овај Хлеб часним Телом Христа Твога, а то што је у ^аши овој часном Крвљу Христа Твога, претворивши их Духом Твојим Светим.< А заједница сабрана око часне Трпезе потврђује овај призив узвикивањем сагласности >амин<. Ова мала реч, ово >да< којим човекова слобода узвраћа на љубав Божију, као литургијски израз представља колективно обавезивање на Завет, потпуно присаједињавање, али, истовремено, и благослов од стране Онога Коме се ^овек потчињава. Сагласност евхаристијске заједнице са призивом Светога Духа бива >у Христу< који је >Амин, Сведок верни и истинити< (Отк 3, 14); >јер колико је обећања Божијих, у Њему су да, и у Њему су амин, Богу на славу кроз нас< (2 Кор 1, 20). Од Оца иштемо Духа приносећи амин које је Сам Христос, односно, савршено послушање живота Божанској вољи.

Егзистенционално претварање, које се у Евхаристији одиграва силаском Светог Духа, не односи се само на предмете приношења по себи, него на однос индивидуа према тим предметима, на однос узношења и приношења твари Богу од стране човека – однос који преображава начин живота, претварајући постојање личности и предмета у евхаристијску заједницу саБогом и учествовање у тројичној пуноћи живота. Призивамо Светога Духа >на нас и на (ове) предложене Дарове<, тражећи управо преображај живота и стицање непропадљивости: да се претворе Дарови, а они који се њима причешћују да се претворе у нову твар, ослобођену од смрти – у Тело Христово.

Григорије, епископ захумско-херцеговачки: У СВЕТУ НЕДЈЕЉУ ПЕДЕСЕТНИЦЕ

„A у посљедњи велики дан Празника стајаше Исус и повика говорећи: Ко је жедан нека дође мени и пије! Који у мене вјерује, као што Писмо рече, из утробе његове потећи ће ријеке воде живе. A ово рече о Духу кога требаше да приме они који вјерују у име његово, јер Дух Свети још не бјеше дат, зато што Исус још не бјеше прослављен“ (Јн. 7,37-39).

Много је пута и на много мјеста у Св. Јеванђељу Господ говорио, свједочио и најављивао Духа Светога, Утјешитеља, Који је од Бога Оца послан и у пуноћи откривења се јавио свијету тек пошто Исус бјеше прослављен. Послање Духа Светога је свршетак, круна, осмишљавање свега што је Господ (од Рођења Свога, преко Крштења у Јордану, Распећа и Страдања све до славног Васкрсења и Вазнесења на небо), живећи као Човјек на земљи чинио. Aко је Васкрсење темељ и основ нашег спасења, Педесетница је његово испуњење, остварење и усавршење. Тек у свјетлости присуства Св. Духа, Црква коју је Христос основао на земљи (и ради које је и постао Човјек, пострадао и васкрсао побиједивши смрт), бива у потпуности конституисана, остварена, рођена за вјечност од Њега и Њиме Који њу већ сада и овдје, на земљи, орошава вјечношћу и узводи од чисто људске, друштвене организације до богочовјечанске заједнице Тијела Христовог.

„И кад се наврши педесет дана, бијаху сви апостоли једнодушно на окупу. И уједанпут настаде шум са неба као хујање силнога вјетра, и напуни се дом гдје сјеђаху; и показаше им се раздијељени језици као огњени, и сиђе по један н свакога од њих. И испунише се сви Духа Светога и стадоше говорити другим језицима, као што им Дух даваше да казују. (…) И сви се дивљаху и бијаху у недоумици, говорећи један другом: Шта би ово могло бити?“ (Дап. 2, 1-4; и 2,12)

Свима нам је познат библијски догађај који описује како су се људи (који су након стварања говорили истим језиком), у своме високоумљу толико преузнијели да су пожељели да саграде кулу у Вавилону која ће досезати до Неба, и којом ће „стећи себи име, да се не би расијали по земљи“ (1 Мој. 11,4). A Бог, желећи да спријечи њихову безумну намјеру, сиђе са Неба и помути језике народима и расија их по свему свијету. Данашњи Дан, пак, Дан је у који Дух Свети поново обједињује народе, дајући им да „једним устима и једним срцем славе (…) Оца и Сина и Светога Духа“ (један од возгласа Канона Евхаристије). Дакле, људска гордост која се – без Бога – са земље хтјела дотаћи Неба, постаје темељ подјела, неразумијевања и отуђености, док са друге стране, смирење Христово којим се Небо смјерно дотиче земље, постаје основ поновног јединства, мира и свеопштег обједињења народа у Цркви Божијој Духом Светим.

Данашњи Празник („Педесетница“, „Духови“, „Тројичиндан“) прослављање је али и актуализација, оприсутњивање Догађаја који су Пророци још у Старом Завјету најављивали. Њиме се завршава (као великим финалом) циклус празника овог периода (Пентикостара), од Васкрса до Педесетнице, периода који смо назвали „вјечност у времену“ и чије стално празновање није пуко кретање у круг и сјећање на нешто што се збило у прошлости, већ наш узлазни, постепени ход ка истинском богопознању. Јер Дух Свети, Који у данашњи велики Дан своди Небо на земљу али и земљу узводи на Небо, јесте јављање красоте, дубине и пуноте Божанственог живота у овоме свијету. И зато је наша Црква, родивши се свише у овај Дан, постала заједница обожења, живот у новоме, и то не само по свом богослужбеном изразу; она објављује и чува тај доживљај новога живота у овом „старом свијету“, ходећи у њему као „странац и пролазник“(Јев. 11,13) који није ту да би рјешавао социјално-политичке проблеме тог свијета, већ да би га уздигао изнад њих, отварајући му нове видике духовног живота.

Вазневши се на Небо, Господ – Који је Цркву основао да буде животни простор свима који су водом и Духом, у Св. Тајни Крштења, рођени за „нови живот“- није је оставио без Свога присуства, као нешто друго и одвојено од Њега. Напротив, пославши Духа Светога Цркви, Он у Духу остаје присутан у самом њеном бићу, сједињујући се са нама кроз Св. Тајне посредством тог истог Духа Свог. И као што је Духом Светим испуњена и остварена цјелокупна икономија нашег спасења (јер ниједно дјело Христово није било другачије него „од Оца у Духу Светоме“ будући да је Св. Тројица „Једносуштна и Нераздјељива“ и гдје је присутан Син – присутни су и Отац и Дух), тако сада, у ишчекивању Другог Христовог Доласка, Исти Дух Свети оприсутњује у Цркви сву Св. Тројицу. Долазак Духа Светога увијек је долазак, откривање и јављање Царства Божијега, предукус „будућег вијека“ и причешће Небом. Бити у Духу, тј. имати у себи Духа Божијега, значи бити – иако још увијек на земљи – грађанин и житељ Неба, јер је Царство Божије „праведност и мир у Духу Светоме“ (Рим. 14,17).

У старом Завјету се каже: „И створи Бог човјека и дуну у њега дух животни и поста човјек душа жива“ (Пост. 2,7). Кроз ово „удахнуће“ Духа, човјек је благодаћу добио „божански лик“ Сина Божијега, међутим у Aдаму, нашем Праоцу, кроз гријех и пад овај лик бива помрачен, и човјек, који је по ријечима Св. Григорија Паламе „емигрирао“ из Раја Божијег у „сијенку и област смрти“ (Мт. 4,16), наставља да живи једним непотпуним животом. Тек у Педесетници, благодаћу Духа Светога, тај се божански лик у нама изнова васпоставља и човјек из – једне равни изопачене или пак само смртне чулности – поново доспијева у царство духа. Зато Духа Светога, Који нас наново оживљава, зовемо Духом Животворним.

О Духу Светоме можемо говорити са много аспеката, будући да о Њему „Који је свуда присутан и све испуњава“ говоре и Св. Јеванђеље, и списи Пророка, и богослужбена традиција, и сво светоотачко Предање које је најаутентичније свједочанство о „животу по Духу.“ Међутим, Његово присуство осјећамо и окушамо прије свега у даровима благодати којима се Он открива Цркви. Ти дарови су: „премудрост и разум, савјет и јачина, познање и побожност, страх Божији“ (тропар канона са јутрења Педесетнице); то су и: „љубав, радост, мир, дуготрпљење, доброта, милосрђе, вјера, кротост, уздржање“ (Гал. 5,22-23). Кроз те дарове ми не само да познајемо Бога, већ кроз њих начелно изграђујемо и своју сопствену природу. И зато је велики међу савременим Оцима, Св. Серафим Саровски изговорио: „циљ хришћанског живота јесте задобијање Духа Светога.“

Предивна молитва упућена Њему каже: „Царе Небески, Утјешитељу, Душе Истине, Који си свуда присутан и све испуњаваш, Ризнице добара и Даваоче живота, дођи, усели се у нас и очисти нас од сваке нечистоте и спаси, Благи, душе наше.“ Дакле, не само оживљење, већ ни очишћујуће исцјељење душе и тијела нашег није могуће без Духа Светога. У човјеку – све тражи Духа. Човјек је попут кандила у коме је тијело – чаша, а уље – душа наша, и онај жижак у њему сам за себе ништа не значи него га ужиже тек свјетлост која долази одозго, од Извора Свјетлости који је Дух Свети.

Свети људи и њихов живот – који је најбољи доказ и најјача потврда узвишености човјековог призвања – прије свега су свједочанства и докази присуства и дејства Св. Духа и Његове благодатне, животворне силе у слабој и немоћној људској природи. Наше спасење и опроштење гријехова (које је код Христа увијек значило – исцјељење, што видимо из толиких јеванђелских примјера које је Црква премудро износила пред нас у протеклом периоду између Васкрсења и данашњег Празника), то, дакле, спасење и оздрављење наше не бива другачије него кроз сарадњу са благодаћу Св. Духа. Зато је важно, преважно, да у својим срцима стекнемо и сачувамо Духа светога, и да онда све што чинимо – чинимо покретани и умудривани Њиме а не прохтјевима своје пале природе. „Сине, дај ми срце своје“, говорио је Господ устима Својих пророка у Старом Завјету, дај ми срце а остало ћу ти ја дати, јер у срцу човјечијем може се смјестити сво Царство Божије. A Aпостол у Новом Завјету наставља: „Царство Божије није јело ни пиће, него праведност и мир и радост у Духу Светоме“ (Рим. 14,17).

Дакле, нико се не спасава сам, него је спасење, тј. опроштење и исцјељење наше кроз обнављање наше пале природе увијек чин који тражи сарадњу и дијалог између Бога и Његовог створења. Човјек кога је Бог по Своме Лику створио слободним, није подложан неким неумољивим законима нужности, као што је случај са осталим тварима за које је речено: „Поставио си границу преко које неће прећи“ (Пс. 103,10). Човјек је слободан да каже Богу „не“ и падне, али и да се из пада подигне и себе превазиђе. Но, док ово прво чини сам, својом вољом, ово друго је увијек и једино плод сарадње са благодаћу Светога Духа.

„Духом Светим свака душа живи“ (степена 4. гласа). Духом Светим се „излива љубав Божија у срца наша“ (Рим. 8,14). У најдоњим дубинама нашег бића он ствара себи одају, обликујући – у сарадњи са нашом слободном вољом – Лик Христов. Будући да Он непрестано актуализује Своје присуство и силази на Цркву кроз све Св. Тајне, то значи да учествовањем у тим Тајнама свако од нас свакодневно у Цркви доживљава своју „личну“ Педесетницу.

Духа Светога зовемо „Духом Христовим“ јер Му је по природи својствен. И зато Га једино Он достојно прославља. То је потврдио и Сам Христос рекавши: „Он ће ме прославити“ (Јн. 16,14). Тако нас Господ учи да не прослављамо сами себе.

Дух Свети је Дух Премудрости Који у Својем величанству јасно објављује Христа – „Божију Силу и Божију Премудрост“ (1. Кор. 1,24). Aли Он је и Дух Утјехе, Који у Себи оцртава сву доброту Онога Који Га је послао (Јн. 14,16). То је Отац, из Кога Дух и происходи и Кога у Своме достојанству величанствено пројављује. Зато је Дух Свети не само Дух Христов већ и Дух Очев , Онај Који је једног Бића и суштине са Оцем.

Он, дакле, Који је једног Бића са Оцем Светим и Сином Његовим Јединородним, и Сам је Господар светости и Извор освећења. Зато сви ми, који смо у Име Св. Тројице крштени и на Св. Крштењу „печатом Духа Светога“ запечаћени, можемо рећи да је Овај Дух Очев и Христов истовремено и Дух наш, и да смо, наравно, и ми Његови тј. Божији, „царско свештенство, свети род, народ изабрани“. Он је Господар наших живота, Срце срца наших, Дух наших душа Који нас – будући Дух познања сваке истине – живећи у нама уводи у себи Самоме у познање Св. Тројице. Јер, као што „нико не зна Оца, осим Син“ (Мт.11,27), тако исто „нико не може назвати Исуса Господом, осим у Духу Светом“ (1.Кор. 12,3 Св. Василије Велики „О Духу Светоме“).

Познавши силу благодати Духа, Св. Цар Давид је говорио: „Духа Твога Светога не одузми од мене“ (Пс. 50,12). A Христос каже: „Зато вам кажем: сваки гријех и хула опростиће се људима, а хула на Духа Светога неће се опростити; и ако рече ко ријеч против Сина Човјечијега опростиће му се; а који рече против Духа Светога, неће му се опростити ни у овом вијеку ни у будућем“ (Мт. 12,31-32). Овим Господ као да каже: зло које Мени чиниш, човјече, опраштам ти јер то зависи од Мене, али зло које чиниш сам себи, (не желећи да примиш благодат, да уђеш у дијалог, да одговориш, да Духу Благодатноме у срцу мјеста направиш), то зло је најјачи доказ да ти и не желиш опроштај и исцјељење, и онда – како да ти буде опроштено? Гријех против Св. Духа (гријех који је прије свега порицање Њега као Извора живота), истовремено је дакле и гријех против нас самих, наше сопствене природе, нашег призива да постанемо дјеца Божија. Неће се опростити, дакле, само то да не тражиш и не желиш опроштај. Јер Давид говори: „Дух скрушен и срце смирено Бог неће одбацити!“ (Пс. 50.)

Христос је рекао: „Он ће ме прославити јер ће од мојега узети и јавиће вам“(Јн. 16,14). И као што је Син прослављен од Оца Који говори: „И прославих Те, и опет ћу прославити“ (Јн. 12,28), тако се прославља и Дух кроз заједницу са Оцем и Сином. Хула на Духа Светога, стога је хула на присуство Свете Тројице у нашим животима и зато је то једини гријех који се неће (не може) опростити. A пут истинског богопознања је овај: Од Једнога Духа, Кроз Једнога Сина до Једнога Оца и обратно: природна Доброта, и Освјећење по природи, и Царско достојанство простире се од Оца, кроз Сина Јединороднога, до Духа Светога (Еп. Aтанасије Јевтић “ На путевима Отаца“ Бгд.1991). Aко свој живот преиспитамо у свјетлости Христових Празника који су за нама, свакако ћемо схватити да би без Његове Цркве, (тог пар еџцелленце простора нашег оздрављења, исцјељења, спасења и обожења), наш живот био само игра са трагичним завршетком. Ушавши, пак, у Цркву кроз Св. Крштење (ту своју сопствену Педесетницу) живјећи у њој и дишући њеним Духом откривамо велику тајну смисла нашег постојања.Схватамо да ништа мање од Духа Божијег не може испунити и успокојити наше срце, да нас ништа осим Њега не може довршити, усавршити и породити за вјечност јер је једино Он „Дух Истине, дар усиновљења, Залог будућег насљеђа, Првина вјечних добара, животворна Сила, Извор освећења Којим сва творевина логосна и умна служи Богу“ (молитва Евхаристије у Литургији Св. Василија Великог). Зато на данашњи Дан, у који прослављамо Св. Тројицу Која нас је спасла и кроз Цркву нам осигурала спасење, „једним устима и једним срцем,“ у Једном Духу божанском узвикујемо: Дођи, Свјетлости истинита, дођи, Животе вјечни, дођи, Тајно скривена, дођи, Моћни, Који све свагда ствараш и претвараш и преображаваш вољом Својом; Јер Ти си свако Добро и свака Слава и свака Радост и Теби славу узносимо, Тројици Светој и Једносушној и Животворној, сада и увијек и у вијекове вијекова. Aмин.



Страну о Педесетници припремила
Информативна служба Шумадијске епархије
Преузето са: Митроплија Црногорско-Приморска

Нема коментара:

Постави коментар