1. Св. вел. муч. Ефимија.
Ова светитељка празнује се 16 септембра, када је и пострадала. На овоме
месту пак спомиње се чудотворство њених чесних моштију, пројављеноза
време IV Васељенског Сабора у Халкидону. Тај Сабор би сазван у време
цара Маркијана и Пулхерије 451 год. после смрти цара Теодосија Млађег.
Повод за сазив овога Сабора дала је јерес Диоскора патријарха
Александријског и Евтихија архимандрита Цариградског, који су
распростирали лажно учење као да у Христу Господу нису биле две природе,
божанска и човечанска, но само једна, божанска. На овоме Сабору
највиднију су улогу играли Анатолије патријарх Цариградски и Јувеналије
патријарх Јерусалимски. Пошто се препиркама и доказивањима с обе стране
не може доћи ни до каквог опредељеног решења, то патријарх Анатолије
предложи, да и православни и јеретици напишу своје вероисповедање, па да
их положе у ковчег, у коме стајаху мошти св. Ефимије. На то се сви
сагласише. Два вероисповедања буду, дакле, написана и постављена на прси
великомученице, ковчег затворен и царским печатом запечаћен, још и
стража војничка постављена. Тада сви проведоше три дана у посту и
молитви. Четвртога дана, када гроб отворише, видеше православно
вероисповедање у десној руци светитељке, а јеретичко под њеним ногама.
Тако се спор Божјом силом решиу корист Православља. У време цара
Ираклија мошти св. Ефимије буду пренете из Халкидона у Цариград, у цркву
њенога имена, близу хиподрома. Иконоборни цар Лав Исаврјанин нареди те
се те мошти баце у море; но чудесним начином ковчег би пренесен на
острво Лимнос и положен у цркву св. муч. Гликерије. Тек у време царице
Ирине ковчег с моштима поново буде враћен у Цариград на своје старо
место.Изових моштију с времена на време текла је крв, која је помагала
болним и невољним. |
|
2. Св. Јелена.
Велика кнегиња руска, пре крштења звана Олга. Жена кнеза Игора. Крштена
у Цариграду од патријарха Полиевкта. Велика ревнитељка вере православне
у Русији. Упокојила се 969 год. |
|
3. Преп. муч. Никодим.
Родом из Елбасана. Био жењен и имао деце. Заваран од Турака он прими
Ислам и насилно преведе и децу своју у Ислам, осим једног сина,који
одбеже у Св. Гору и замонаши се. Никодим оде у Св. Гору, да доведе сина
натраг, но Св. Гора на њега учини такав утисак, да се он покаја, врати у
веру Христову и замонаши. Три године је оплакивао своје одступништво,
па се најзад реши да се врати у Албанију, да откаје свој грех тамо где
га је и учинио. Врати се, дакле, изјави пред Турцима, да је он хришћанин
и би посечен 11. јула 1722 год. Његове чудотворне мошти и данас леже
целе и целебне. |
|
4. Преп. муч. Нектарије.
Родом из Вриула у Малој Азији. У 17 година насилно потурчен. Имао
сличну судбу као и св. Никодим. Када се као Турчин јавио својој мајци,
ова му викне: „одлази од мене, не познајем те. Ја сам те родила као
хришћанина а не као Турчина." Он се горко покаја, оде у Св. Гору и тамо у
скиту св. Ане замонаши се. Решен да погине за Христа и тиме опере свој
грех он оде опет у Вриул, где пострада. Посечен за Христа од Турака у
свом месту рођења 11 јула 1820 год. у 21 год. својој. |
|
|
|
Покајнике Господ љуби,
Он за њих пострада,
На кајање Он грешнике,
Призива и сада.
Покајница Олга беше,
Крштењем се роди,
И од таме народ руски
Крстом ослободи.
А Никодим Елбасанац
Христа се одврати,
Покаја се, поврати се,
И грех крвљу плати.
Нектарије из Азије,
Цветак још незрели,
Потурчи се из незнања,
Ангеле уцвели.
Покаја се, и тугова,
Поток суза проли,
И смрт више од живота,
Смрт болну заволи.
Чалму скиде па је врже
Пред грозног судију -
Оде глава за крст часни
Светом Нектарију.
Покајнике Христос љуби
И љубиће довек.
Ко је Христу тако мио
Ка' покајан човек? |
|
|
РАСУЂИВАЊЕ |
|
Промена среће најтеже удара кад удари
изненадно. Но онај ко очекује ударце, и унапред се оружа против њих, зар
може бити изненађен? Цар Карло Велики заповедио је био својим синовима
да уче неки занат, а кћери да уче прести вуну, да би се имали чим
хранити - ако се срећа промени. Прослављени Велизар, велики војвода
велики победилац, би од завидљиваца оклеветан код цара, и на основу
клевета ослепљен, а имање му све одузето. Слепи Велизар сеђаше пред
капијом Рима и просаше милостињу говорећи мимопролазницима: „уделите
Велизару, кога срећа високо уздиже, а завист обори и очију лиши!" Није
ли човјек на војсци на земљи? говори праведни Јов (7, 1). Треба, дакле,
бити као будан стражар и спреман за све што се може догодити. А шта се
не може човеку догодити? И још: у свакој муци имати наду у Бога.
Праведни Јов на ђубришту и у гноју узвикује: гле, и да ме убије, опет ћу
се уздати у њ (13, 15)! |
|
СОЗЕРЦАЊЕ |
|
Да созерцавам чудесно просветлење лица Мојсејева (II Мојс. 34), и то:
1. како се Мојсеју, после разговора с Богом на Синају, лице просветли светлошћу;
2. како народ виде и не смеде приступити к Мојсеју, те он стави покривало на лице своје;
3. како се од срдачне молитве и општења с Богом лице у богоугодника просветљава.
|
|
БЕСЕДА |
|
о послушности и понизности
Тако ви млади слушајте старјешине,
а сви се слушајте међу собом,
и стеците понизност (I Пет. 5, 5).
Ево начела праве саборности православне! Она се заснива на
безусловној послушности млађих према старијима, и на узајамној
послушности равних међу собом, и на смерности и старијих и млађих.
Понизност је добра реч, но још боља је смерност, а најбоља
смиреномудріе; управо смиреномудрије одговара тачно грчкој речи, коју је
апостол и употребио у својој посланици, а смиреномудрије означава ниско
мишљење о себи а високо о Богу, и непрестано признање немоћи своје,
незнања свога, злобе своје, недостојанства свога, а непрестано признање
Божје моћи, Божје мудрости, Божје милости, и Божјег достојанства.
Бог је једини цар људи. Зато се Бог и противио жељи народа
израиљског, да им се постави цар од људи. Бог царује, а људи служе Богу.
И они који старешују и они који се покоравају подједнако су слуге
Божје. Кад се зна и призна, да је Бог цар а сви људи слуге Божје, онда
је тиме постављен темељ саборности, темељ друштву ангелском. На томе
темељу онда зида се дом Божји, друштво ангелско, помоћу послушности
млађих према старијима, и на узајамној послушности равних међу собом, и
на смиреномудрију свих. Овим начином избегавају се два страшна зла у
свету: тиранија, т. ј. насилно владање једнога над свима, и анархија,
т.ј. многовлашће, избегава се монотиранија и политиранија.
Начело саборности начело је органско, т.ј. животно. То је начело
узајамне службе, узајамне помоћи и узајамне љубави. Нека нас Бог умудри,
браћо, да прибегнемо овом спасоносном начелу у животу нашем.
Господе Исусе, послушни и смерни Човекољубче, усади у нама и укрепи
послушност закону Твом, и узајамну послушност из љубави, и
смиреномудрије пред неисказаном силом и мудрошћу Твојом. Теби слава и
хвала вавек. Амин.
|
Нема коментара:
Постави коментар