недеља, 04. јун 2017.

Протојереј-ставрофор др Владимир Вукашиновић: Беседа на Свету Педесетницу

Педесетнички догађај је суштински повезан са тајном Христа, он је усмерен на њега и у њему има свој прави дубоки смисао. Силазак Духа Светога је својеврсна антиципација другог доласка Христовог.

Данас када прослављамо Онога који се као голуб (Мт 3,16) јавио на Јордану а у Јерусалимску горњицу ушао као шум са неба, као хујање силнога ветра (Дап 2,2) сишавши при томе на свете апостоле у виду језика као огњених (Дап 2,3), Цара Небескога, Утешитеља, Духа Истине, Њему – Ризници добара и Даваоцу живота приносимо ово скромно слово молећи Га, речима Светог Григорија Богослова, да приликом богословствовања догађаја Духа, буде са нама и у нама и да нам даје реч.
У Синаксару недеље Свете Педесетнице стоји записано:

И овај празник примисмо из јеврејских књига. Јер као што Јевреји светкују своју Педесетницу зато што поштују број седам и што примише Закон када прође педесет дана од Пасхе, тако и ми после Пасхе светкујемо педесет дана и примамо Светога Духа Законодавца који нас води на пут сваке истине и који заповеда шта је Богу угодно.

На ову везу старозаветне и новозаветне Педесетнице указао је још Свети Григорије Богослов у својој Беседи на свету Педесетницу, изговореној 379. године у Цариграду, подвукавши при томе да се ово прослављање у Јудеја праобразно врши а код хришћана мистички (светотајински) остварује, односно, да посредовање Закона замењује заједница Духа. То понавља и савремена хеортолошка наука која овакав вид празновања повезује са древним старозаветним празником Седмица (Изл 23,16), односно жетве. У Израиљу је овај празник започињао првога дана након Пасхе и трајао педесет дана све до завршног дана Педесетнице, када се ходочастило у Јерусалим (Дап 2,9–11). Овај празник је имао и и дубље значење, истакнуто у наведеном одломку из Синаксара – обнављање Савеза = Завета са Богом и прослављање добијања Закона на Синају.

Термин Педесетница се у хришћанском литургијском календару примењивао како на временски интервал од педесет дана након празника Пасхе Христове тако и на сам педесети, завршни, дан овог периода. Први начин његове употребе је древнији, други је ушао у употребу након њега.Да би се истакао осећај да цео овај период представља јединствен празник свих педесет дана називани су Великом Недељом. Током овог периода Црква прославља тајну Христове Пасхе, преласка из смрти у живот који нам је дарован Христовом Смрћу и Васкрсењем а омогућен у Духу Светоме.

Време свете Педесетнице сматрано је својеврсним продужењем, континуираним трајањем, првог и осмог дана Васкрсења Христовог. Стога је оно што је изворно сматрано прикладним, што је изражавало дубоку поруку и поуку празника, што је важило за тај дан почело да важи и за те дане – на првом месту забрана клечања и поста. Постоји низ сведочанстава о томе. Тако, Тертулијан, пишући о томе како су из усменог предања до нас стигли разни благочестиви обичаји, говори и ово: „Ми сматрамо клечања и пост у Дан Господњи незаконитим. У истој радости обитавамо од Пасхе до Педесетнице!“ (Tertulliani liber De Corona Militis, 3.) 20. канон Првог Васељенског Сабора одржаног у Никеји 325. године гласи: „Пошто има неких који преклањају колена у Дан Господњи (Недељу) и у дане Педесетнице, то, да би се све у свакој области (Цркви) једнако држало Свети Сабор одреди да се (у те дане) стојећи приносе молитве Богу. Из овога се види да се сва Педесетница сматра једним, свеобухватним, великим и незалазним, првим и осмим и педесетим, Даном Господњим, празником Његовог и нашег! устајања = усправљања из мртвих.

Најстарији спомен педесетодневне прославе празника имамо код Тертулијана, на самом почетку трећег века. Он у својим делима О молитви и О крштењу помиње педесетнички (у смислу речи: педесетодневни) простор, односно период прослављања Васкрсења као колективног празника.

Са 4. веком јединственост, својеврсна монолитност, педесетодневног периода почиње да на известан начин слаби и да се дели у засебне, мање, целине. Појављују се три одвојена дела: Светла седмица, четрдесети дан Вазнесења Христовог и засебан по значају педесети дан Силаска Духа Светога.

До издвајања Светле седмице као засебног периода долази због праксе мистагошког (тајновођственог) поучавања новокрштеника, током првих седам дана након пасхалног крштења.

Издвајањем ове седмице повлачи за собом својеврсно истицање педесетог као посебно значајног дана. Тада сам термин Педесетница лагано престаје да означава мноштво дана и бива примењиван само на један завршни дан који прославља успомену силаска Духа Светога. То, опет, има своју предисторију. 332. године Јевсевије Кесаријски помиње да се педесетог дана прославља и Вазнесење Господње и Силазак Светога Духа. Познати дневник Егерије (Етерије) о њеном хаџилуку на света места, из 383. године, у Јерусалиму помиње заједничко светковање оба празника у истом дану, само у различита времена и на различитим местима.Али већ крајем четвртог века то бива раздвојено и једина успомена која бива везана за овај дан је Сошествије свјатаго Духа.

Да би се истакао значај самог празника тога дана уводе се и крштавања катихумена (= што је ознака најважнијих литургијских дана тога периода!) и тако се на одређен начин, врши својеврсно грађење паралеле, приближавања по значају, са празником Пасхе. О томе нам је оставио сведочанство и Свети Јован Златоусти у својој Другој беседи на свету Педесетницу где се обраћа свима, дакле, а посебно онима који су се данас усиновили и у светло одело обукли …

Трећи моменат који је још више ослабио осећање јединствености празничног периода било је издвајање четрдесетог дана као засебног празника. До тога је дошло са јачањем осећања да педесети дан има само једно, пневматолошко, назначење. Најстарије сведочанство оваквог засебног прослављања имамо у беседи Светог Григорија Богослова из 388. године, што ће, неколико година касније, Златоусти, беседећи на празник Педесетнице јасно изрећи: „Пре десет дана природа наша била је на царски престо узнесена а већ данас Дух Свети нам сиђе“ (Прва беседа на Педесетницу).

Овакав историјски развој празновања и разумевања садржаја празника довео је до данашње ситуације у којој имамо две целине у периоду између празника Пасхе и Педесетнице: једну од 40 дана која се завршава празником Вазнесења и другу од 10 дана који тај празник спаја са празником Духова. Она, уз све дужно поштовање, не сме да нам замагли примарну, основну, визију јединственог празника Васкрслога и Вазнесеног Христа који управо захваљујући Силаску Светога Духа постаје празником вечне наде за све нас и искуством већ окушане стварности нашег васкрсавања и васкрсења.

Свети Оци Цркве су оставили многа сведочанства о овом светом времену и његовом значају. Тако Атанасије Велики сматра педесетницу есхатолошким симболом будућег Царства Божијег. За Василија Великог седмоструко седмично умножавање броја седам представља вечно умножавање = продужавање првога дана Васкрсења и символише пуноћу живота у Васкрслом Христу. (Појам символ се овде користи у стварном, дубоком смислу ове речи – као начин учествовања у стварности са којом успоставља суштинску везу).

Свети Григорије Богослов, говорећи о Педесетници, учи да је у истој јерусалимској Горњици било и установљење Свете Евхаристије на Велики Четвртак и Силазак Духа Светога на Апостоле – све са циљем да људи узићу к Богу и да настане заједница Бога са људима (Беседа на Педесетницу). Обратимо пажњу на то да се оба ова догађаја тичу Тела Христовог (Као Хлеба Који са Небеса силази и као Тела Цркве) и да су повезана са деловањем Светога Духа у конституисању односно настанку, претварању Тела Христовог…

Педесетнички догађај је суштински повезан са тајном Христа, он је усмерен на њега и у њему има свој прави дубоки смисао. Силазак Духа Светога је својеврсна антиципација другог доласка Христовог али овога пута у Телу Цркве којој је Он Глава. Свети Кирило Јерусалимски у свом Тумачењу на Јованово Јеванђеље пише како је смрћу Христос за кратко нестао из вида својих ученика, испразнио пакао и сокрушио врата ада, да би потом … поново саздао Храм свога Тела. Опет се појавио пред ученицима и обећао да ће бити са њима до краја света, како је записано у Писму. Јер иако одсутан телом, седећи, нас ради, са десне стране Оца, он ипак обитава Духом Светим и са онима који су га достојни и има вечно и непрекидно општење са својим Светима, јер нам је обећао да нас неће оставити неутешнима (Тумачење Св. Јеванђеља по Јовану, 11, 2).

Као што видимо, Дух Свети овде истовремено и претходи и последује Христу. Он омогућује да Христов Домострој буде слободан од окова историје (бесемено зачеће – Господ је зачет Духом Светим (Мт 1,20, устајање из мртвих – Бог Отац га је истим Духом подигао из мртвих (Рим 8,11) и као Дух заједнице (1Кор 13,13 и благослов Анафоре) омогућује = конституише заједницу Тела Христовог.

С друге стране, Он се кроз Сина = Цркву, у Светим тајнама и врлинском животу, дарује свету. То пева велики химнограф Педесетнице Цар Лав Мудри појући Христу Свети Крепки (Христе) којим познасмо Оца и Дух Свети дође у свет (Стихира на входу Вечерње Ходите народи), то благовести велики Богослов Духа Григорије Цариградски рекавши да:
„ће Дух Свети савечновати и саостајати било сада са онима који су у овом времену достојни било касније са онима који ће бити тамо удостојени, када целосног Духа животом сачувамо (Беседа на свету Педесетницу).

Педесетничко изливање Духа које, једном започевши никада не престаје, не сме се свести на даривање индивидуалних дарова појединцима. То је, у правом смислу речи, почетак новог живота, нове творевине, оног што ће Златоусти назвати даном када земља небом постаде (Беседа на свету и велику Педесетницу: о равноправној власти подареној свим апостолима од Христа кроз Духа Светога). То је отварање двери Царства Божијег – јер тамо где је Дух тамо је и Царство! (А ако ли ја Духом Божијим изгоним демоне онда је дошло к вама Царство Божије (Мт 12,28); Да дође Царство Твоје (варијанта: Дух Твој Свети)).

Због тога се овај празник не слави само данас. Он је, као и Васкрсење Христово, стални празник Цркве, њен основни нерв. То је богословље великог Златоуста, то је вера Цркве – Ми га празнујемо зато што је Дух Свети к нама сишао. Као што смо видели да јединородни син Божији свагда са вернима пребива тако са њима пребива и Дух Свети (Прва беседа на дан силаска Светога Духа).

Истинска чежња, истинска жудња за Богом хоће Бога блискога, присутнога, дејственога хоће да живи са Њим на најближи могући начин. Она понекад добија израз жудње за животом у времену првога Доласка Оваплоћенога Бога. Велики песник нашег језика и рода Миодраг Павловић то је овако рекао:

О да сам се родио
у друго време
и могао да се придружим свадби
на којој се вода претворила у вино
И да сам седео за столом
на којем се
мало хлеба претворило
у многа и светла тела
Или да сам само протрчао
преко поља
пре но што се смркло
небо изнад Голготе
Нисам био на свадби у Кани
нити сам сведок Васкрсења
зато се одричем сваког хтења
и надам се још мало у Хлеб
и Његова преображења.

Празник чију круну данас целивамо је велик управо због тога што захваљујући њему ова чежња не остаје узалудна, ова жудња не бива незадовољена и ова молитва бива услишена.
Када су ово питање, на мало другачији начин, поставили богомудроме Златоусту рекавши: „А где сада можемо да видимо (дела, чудодејства) Духа Светога?“, поменути Свети Патријарх цариградски са пуним уверењем је набројао: у Светој тајни крштења, тајни праштања и измирења, у могућности богословствовања, молитве, пастирске службе, евхаристијског освећења и самог постојања Цркве – „када не би било Духа ни Црква не би постојала, а пошто она постоји, јасно је да је Дух Свети са нама“ – вели он (Јован Златоусти, Прва беседа на дан силаска Светога Духа).

Из његових речи видимо да је оно што се једном давно десило са нашим духовним прецима на језерима и морима, по пустињама и горама, у градовима и горњим собама, није само њихова срећа или духовна привилегија – све то и не само једном, него много пута, и у сву вечност ми можемо да искусимо и ми доживљавамо, Духом Светим, у светотајинском и молитвеном животу Наше Цркве. Зато са великом радошћу прослављамо Онога који је на нас излио дар откривења и моћ исцељења (Златоусти, Друга беседа на дан силаска Светога Духа) заједно са Оцем Беспочетним и Његовим Сином Јединородним, Тројицу Јединосушну и Нераздељиву, сада и увек и у векове векова, Амин.

Протојереј-ставрофор др Владимир Вукашиновић
Извор: Православље


Преузето са сајта: Радио Светигора

Нема коментара:

Постави коментар